Montgomeri je bio posumnjao da su te priče lansirane od strane Vlade Srbije i njene propagande, pa je tražio dodatne izvore. Troje ljudi se prisetilo da su zarobljenici odvođeni u žutu kuću pored albanskog grada Burela. Drugi vozač OVK je rekao Montgomeriju da su postojala dva mesta gde je "odvozio ljude, ali nikada nikoga nije vratio nazad".

Impresivan broj onih koji su na ulicama ili Internetu poželeli da kažu šta misle o nasilju pokazuje da je dara prevršila meru. Nisam za prebrojavanje reagovanja na raznim sajtovima, ponajmanje u otužnom kontekstu na koji je to učinila Nova srpska politička misao.

Reč je, ipak, o nečemu drugom. Ako srpski narod nečim može da se pohvali danas, posle dvodecenijske golgote, jeste to da ogromna većina njegovih sunarodnika, uprkos svim nepravdama koje je otrpela, nije izgubila svoj osećaj za pravdu i sposobnost da sve stavi na svoje mesto – svaku žrtvu oplače i svakog zlikovca osudi.

Svaka, uslovno da kažem, demokratska revolucija ili revolucija biva izneverena kroz realnost. I bilo bi veoma važno kada bismo svi objašnjavali građanima kako izgleda politika u suštini, kako bi objasnili da i očekivanja nisu realno moguća.

Uprkos svojim različitim gledištima, ni London, ni Berlin ne žele da se Britanija povuče iz članstva u EU. Usled toga što joj oko polovine izvoza odlazi na evropsko kopno, i Britanija ima koristi od svog pristupa zajedničkom tržištu.

Govorio sam o spoljnopolitičkim prioritetima Srbije i na prvo mesto stavio Ameriku. Govorio sam i o Rusiji, ali sam jasno stavio do znanja da svako ko misli da Srbija može da ide napred, a da nema dobre odnose sa SAD, grdno greši.

Mi već sada imamo na vlasti nepotistički ustrojenu stranku penzionera koja svojim delovanjem više služi kao politička moneta za stalno politikantsko trgovanje nego što je ozbiljna organizacija koja se bavi interesima penzionera.

Zašto ovaj nekada medijski sveprisutni segment elite ne podržava glasnije premijera i njegovu politiku možda ima i prozaičnije objašnjenje. Nekada neophodni da atlantizuju beogradske vlasti kada one pružaju suviše jak otpor sada su potpuno bespotrebni.

Kada bi se arhivski fondovi otvorili do kraja za istoričare, pronašla bi se i brojna dokumenta bitna za utvrđivanje poslednjih dana đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Zbog svega toga, Zapad je pribegao istom rešenju kao i u Srbiji: totalno moralno diskreditovati Putina! U Srbiji je takav pokušaj izvršen ubistvom Ivana Stambolića 2000, na koga je Milošević u političkom smislu potpuno zaboravio, ali su propagandisti radi njihovog političkog sukoba na VIII sednici 1987. odmah uprli prstom u njega.