Разумем да данас и овде не постоји законит начин да родитељ свом детету наметне своју вољу, ипак је родитељ тај који први мора да води рачуна о добробити детета, чак и по цену тога да прекрши закон.

У емисијама таквог популистичког и демагошког типа увек позвани функционер има посебан стаутус који се огледа у фингираном „дијалогу“ у коме је он поштеђен од непријатних и неселектованих питања,а ли је важно да се увек чује глас тзв. обичних гледалаца.

Учесници Бледског форума фрустрирани су садашњом политиком Србије, а  „општи је осећај да Србија за сада успева вешто да маневрише између два тешка проблема – Косова и чланства у ЕУ, тако да су сада „све очи фокусиране на оно што ће Србија следеће урадити“.

Његово наређење слепо су извршили мајор Ото Деш, командант 749 пука, и непосредни извршиоци мајор Кениг, командант гарнизона у Крагујевцу, и Алфонс Мациович, командант места Краљево. Овај последњи, словенског порекла, одобрио је и извршио масовно стрељање грађана Краљева. 

Стиче се утисак да Србија не сме да протестује због хулиганског понашања насилника у Бриселу, који су напали групу навијача из Београда који су се сасвим мирно шетали “незгодним” делом Брисела. Толико о тој демократској Европи која се ужасава српских насилника.

Русија такође није била спремна на рат. Политичка ситуација је била нестабилна, озбиљно уздрмана претходним револуцијама. Владавина цара Николаја II и темељне реформе које су спровођене у свим областима, довеле су до великог просперитета Русије.

Зато је, дакле, било апсолутно хитно за главне „европске силе“ да учине све да до утакмице ни не дође. За разлику од домаћих медија и „експерата“, страни медији известили су о посети Хејга Београду као о „појачавању притисака западних држава на српске власти...

Данас је Ристић, како сам каже, бегунац у сопственој држави. На то је принуђен, јер ако би био доступан окупационим властима, ризиковао би да поново види слободу некако у време кад Србију буду примали у ЕУ. Гаранције државе Србије ЕУ не уважава ни када је у питању Србин са далеко већим степеном кооперативности од Ристића, а Ристић не даје „бесу“.

Све сличности можда су само случајне. Барем 15 дана колико траје првенство света у кошарци и грађани Србије могу да се осећају као да су велики и моћни, какви су били на геополитичкој и кошаркашкој позорници током Хладног рата.

Досадашње политичко позиционирање опозиције јасно говори да у њеним редовима не постоји стварна спремност да се искрено и доследно приступи стварању озбиљне политичке алтернативе садашњем режиму.