Чудна нека логика дотичног господина. Србија и српски народ успевају да се се одбране од наметнуте и неосноване оптужбе да су геноцидни, а тиме себи задају аутогол. Ту се већ не ради о накарадном тумачењу једног догађаја, нити о новинарској етици. Ту је у питању крајња злонамерност једног човека.

Србија мора разумети и уважити начин доношења одлука у ЕУ. Кораци ЕУ су могући само на основу широког консензуса, који је потребно унапред обезбедити. Није га могуће постићи с нереалним очекивањима, још мање исхитреним најавама највиших представника Србије.

Међу страним новинарима у Москви кружили су гласови да је главни посао око напада на Бели дом обавио заменик министра одбране Константин Кобец. Према тим гласовима, командант дивизије која је уведена у Москву наредио је покрет тек пошто му је Кобец прислонио пиштољ на чело.

Прошле недеље умро је патријарх који нам показао сву бесмисленост њихових џипова и порцуланских осмеха. Умро је патријарх који је српску цркву и српски народ поштедео црних мантија на оптуженичкој клупи у Хагу. Умро је човек који је могао да има све те џипове и злата. Али није...

Рад на интеграцији у швајцарско друштво је већ подривен након гласања о забрани минарета, и постаће још тежи када крене дебата на националном нивоу о забрани вела. Многи муслимани који су били спремни на међурелигијиски дијалог, сада су се повукли.

Са Турском која говори Албанији, Косову и Босни и Херцеговини да представљају централни део њене сфере утицаја и са Русијом која даје новац и подржава Србију и Србе у Босни – изненада се добија алтернатива дугом и мучном процесу приступања ЕУ.

Ако је ова теза тачна, а велике силе се, без обзира што се понекад жале због међусобних поступака, опште узев понашају на уздржан и одмерен начин, онда можда можемо да очекујемо дужи период без великог рата, донекле налик периоду мира међу великим силама без преседана који је настао после 1815. године под Концертом Европе.

Како да се ефективно оживи хришћанска цивилизација, пошто је проживела небројене несреће... Конзервативци вечито покушавају да се врате нечем бољем, здравијем, племенитијем, истинскијем. Али колико уназад? За десет година, један век – један миленијум.

За писце попут Марланда, обележавање ове стогодишњице је јединствена прилика да своју страст пренесу другима. ,,Важно је да препознамо вођство и генераловање Сера Дагласа Хеига, који је командовао највећом копненом силом која је икада напустила ове обале''.

Eвидентна је активизација напора низа држава западног блока и наднационалних института (укључујући Ватикан) на консолидацији Западног Балкана под окриљем ЕУ. Повећавање кризе у Србији праћено је покушајима Београда да нађе ослонац вани.