"Наша реч" је прва направила дијагнозу, а самим тим и прогнозу косовског питања. Отворила је дебату, у којој су сви демократски предлози били добродошли. Ја сам предлагао споразумну поделу Косова: трећина нама, две трећине Албанцима.

Упркос својим различитим гледиштима, ни Лондон, ни Берлин не желе да се Британија повуче из чланства у ЕУ. Услед тога што јој око половине извоза одлази на европско копно, и Британија има користи од свог приступа заједничком тржишту.

Упркос настојањима заштитника косовске независности, неће им поћи за руком да је прикажу као неповратан процес, да затворе то питање. Нико не сме да тврди да је косовско питање решено, а да Србија није рекла задњу реч.

За очекивати је стога, ако је у власти остало и мало разума и одговорности, да ће судска одлука на крају бити извршена, без обзира на Зукорлићеве претње и подршку из иностранства. Непрестано толерисање његовог насилништва сугерише да  власти одговара да има још једно жариште.

Зашто овај некада медијски свеприсутни сегмент елите не подржава гласније премијера и његову политику можда има и прозаичније објашњење. Некада неопходни да атлантизују београдске власти када оне пружају сувише јак отпор сада су потпуно беспотребни.

И тако је још једном, бриселска бирократија победила здрав разум. Како и не би, кад лебом рани толике хиљаде службеника који морају некако да оправдају постојање својих радних места. Све је одлично замишљено, а и “грешка у компјутеру” је по “европским” стандардима.

Због свега тога, Запад је прибегао истом решењу као и у Србији: тотално морално дискредитовати Путина! У Србији је такав покушај извршен убиством Ивана Стамболића 2000, на кога је Милошевић у политичком смислу потпуно заборавио, али су пропагандисти ради њиховог политичког сукоба на VIII седници 1987. одмах упрли прстом у њега.

На крају, свака част Џеј Кеј. Испљувала је, као што то бива у причи о Франкенштајну, све оне који су је лицемерно хвалили, као што човек хвали мајмуна „баш је сладак, не каки насред собе“. То је цена егзибиционизма држања мајмуна као кућног љубимца.

Било би занимљиво да сазнамо коју мизику слуша Александар Вучић док пише своје говоре и ауторске текстове, али једно је сигурно морао би да поради на метафорама јер су се од превелике употребе добрано излизале или да промени саветнички тим који му осмишљава његово „ауторско“ дело јер је упао у опасну замку понављања и самоцитирања.

Од  свега што одсликава садашњу политичку сцену у Босни и Херцеговини можда најзначајније је управо то да и у самој Федерацији БиХ , створеној по одредбама Вашингтонског споразума, сазрева мишљење да бошњачко-хрватски ентитет не може да опстане.