Ова расправа у Народној скупштини показала је поразно стање нашег крхког парламентаризма који је у Србији сведен на привид и самим тим испражњен од правог значаја и доведен у апсолутно подређен однос према извршној власти.

Ако нема добре песме нема лепшег света. А како да буде добре песме ако човек није сит? Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим.

Наиме, тешко да се може у опште и говорити о било каквој неутралности када је спољно-политички курс Србије чини се већ трасиран. Истинска неутралност морала би да подразумева и сарадњу са другим организацијама и уговорима који представљају алтернативу.

Однос Берлина и Брисела према Београду је детерминисан понашањем Србије према Косову односно процесу имплементације косовске независности. Све остало је у трећем или петом плану, укључујући поменуте „европске вредности“, људска права, слободу говора, третман опозиције итд.

Неспорно је да су Караџић и Додик двије најхаризматичније личности у краткој историји РС, уз претпоставку да је први резервисао мјесто у пјесмама и митовима, а да актуелни предсједник може направити много више, озбиљније и дуговјечније.

Упркос темељности српских колега, не мало изненађење за мене је представљала чињеница да српски медији ни једном речју нису поменули бившег амбасадора Србије у Пекингу, Момира Удовичког, човека који је био можда кључни сидраш српске дипломатије на Далеком истоку.

Наравно, није тешко само пратити трендове у трошењу пара, тешко је и васпитавати децу прогресивним методама, које се углавном своде на то да грлите дете сваки пут када би можда пре требало да га жвајзнете. То још некако функционише са једним, али која мајка четворо деце може да постигне да им све објашњава.

Већина Американаца се слаже са безбројним убиствима, мучењима и затварањем без доказа, а то демонстрира целом свету колико су лаковерни. Никада у историји није постојао толико несвестан народ какви су Американци. Свет је запрепашћен тиме што је таква једна ноншалантна нација – ма и за кратак период – постала суперсила.

Морално бреме је далеко теже и опасније. Народ се осећа превареним, пониженим, опљачканим и постиђеним, али још нема довољно покајања и гнева због равнодушности са којом су примљени 5. октобар 2000. и Видовдан 2001. и њихове последице.

Америка се труди да грчевито одбрани своју економску позицију која је базирана на монополу и штампању огромних количина долара без покрића, али такав економски систем прети да се уруши у себе као кула од карата.