Подржавам оснивање партије господина Јеремића. Попут Покрета за спас Србије чији сам део,политика Вука Јеремића је национално десно, социјално лево, а економски одлучно против либералног концепта распродаје земље и свођења Србије на колонију, што је, по мени једнако опасно као и предаја КиМ у руке шовиниста и узурпарора у Приштини.

Израелски аналитичари процењују да се неће ништа променити у односима са Египтом, али, дугорочно гледано, победа кандидата Муслиманске браће представља велики ударац за америчко-израелску политику према региону, која је остала са само мало сигурних савезника међу Арапима.

Иако марксизам није измислио опозицију истина-неистина, код Миленковића ова опозиција треба да се напусти уколико желимо да се ослободимо колективистичког, “супстанцијалног” начина мишљења.

Суштина мог предлога је да певамо песмицу која ће охрабрити политику немачке владе и дати јој аргументе да неки са стране виде њену политику исправном. Наравно, као и сви паметни извођачи, песмица неће бити бесплатна. 

Реч је, наравно, о Марку Видојковићу, који, потпомогнут невладиним сектором, разним фондацијама, моћним медијима (пре свих Б92) и заплашеним проучаваоцима књижевности замало није номинован за Нинову награду. Разум је тада ипак превладао.

Са надом, али и зебњом, очекујем резултате референдума. Са надом да ово ипак неће бити још једна побједа Великог Инквизитора, који би радо преузео бригу о нашој сопственој слободи, на уштрб нашег сопственог идентитета и достојанства.

Та «издаја слободе», коју је починио Б92, лепо се очитује баш на њиховој интернет страници. Она је изузетно посећена због вести, које свакодневно читају на десетине хиљада људи. Али, са увођењем могућности да се вести коментаришу почело се примећивати нешто необично.

Ми долазимо до основне теме, чије непознавање омогућава спољашњим режисерима да манипулишу народним масама. Увереност грађана-опозиционара у то да ће пароле и позиви који одјекују из уста лидера ,,псеудореволуције“ бити реализовани заснива се на елементарној емоционалној манипулацији.

Косово је било велики проблем за САД. За разлику од каснијих конфликата у Авганистану и Ираку, било је тешко објаснити директан амерички интерес. Није било правог циља у јавности ни међу политичарима за било какву акцију, а поготово не за главну војну акцију укључујући и копнене снаге.

  Међу идејама пласираним ових дана у српски јавни простор као одговор на иницијативу са врха државе да се покрене унутрашњи дијалог о начинима коначног решавања косметског питања, једна је наишла на посебно занимљив одјек.