Безвредне су жртве које су страдале од геноцида који је извршио САД или његови клијенти. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. Зато су страдали Муслимани жртве геноцида, а страдали Срби у „Олуји“ нису жртве етничког чишћења.

У случају да се аутоголови које влада у последње време постиже наставе, може се десити да услед њиховог мноштва, пословично „пилеће памћење“ нашег народа не буде довољан савезник СНС-а и њеног кандидата, ма ко то био.   

Хилари Клинтон и њени изасланици су забринути да се Томислав Николић и нова влада не пробуде у “национално оријентисаној стварности” која би требало истински да тежи остваривању виталних националних интереса Србије. 

И ту мит о Радовану Караџићу наилази као поручен. Свргнути српски кнез „бежи у хајдуке“, вуче за нос целу међународну администрацију, скрива се по шумама и пећинама окружен бројном дружином и неухватљивом мрежом јатака.

Стога, желим да поставим питање: Убиства у Паризу су трагична, АЛИ зар није и пуцњава у Данској? Зар то није довољно сочан залогај за ове критичаре? Да нису незадовољни помањкањем сензационализма?

Предстојећи председнички избори су и историјска прилика да се реафирмише снага моралног принципа и узора у политици, али и професионалног интегритета у нашем друштву у коме су темељно разорене пре свега темељне моралне и цивилизацијске вредности

Стварање Сједињених држава Европе предвиђа увођење банкарске, фискалне, економске и политичке уније са много већим овлашћењима у контроли националних буџета, али и кораке који подразумевају постепено губљење државног суверенитета у буџетској, фискалној, социјалној, пензионој и радној политици.

Ако је ико у Србији увек био у опозицији, онда је то био Коста Чавошки. Он је у опозицију отишао 1968. У тих 40 година свака власт у Србији имала је у Чавошком критичара. Он је писао против Тита, Милошевића, Шешеља, Ђинђића, Коштунице, Тадића...

Старогрчко инсистирање на мјери било је плод мудрости, а прелажење границе праве мјере ствари се називало хибрисом. Хибрис се по правилу плаћао пропашћу, и то пропашћу епохалних размјера. Ми смо да нас сви свједоци како Њемачка у Грчкој прелази ту мјеру својим ригорозним инсистирањем на „новцу који јој припада“.