Према незваничним сазнањима, на Андрићевом венцу тренутно преовлађује мишљење да је подношење резолуције без сагласности с Бриселом било грешка, која сада мора да се исправи. Ипак, у причу се ушло „до гуше“.

Режим Александра Вучића своје  политичке противнике прогони на организован, темељан и застрашујући начин.   Сталне оптужбе за најтежа кривична дела у режимским таблоидима, како политичких противника тако и чланова њихових породица

Ако неко разапне транспарент са поруком да је Нови Сад главни град, да ли чувари закона треба да реагују. А деловање у циљу одбране националних вредности, знали су ови исти чувари да хитро санкционишу.

Кроз ултра-модерно визуелно мађионичарство и високе продукцијске стандарде, лако је уочити да „Скакач“ просто одише глобалистичким отуђењем и посредном глорификацијом вредности „врлог новог света“ која се пласира кроз фантастично-адолесценти заплет.

За грађане Србије свакако би било посебно занимљиво да сазнају колико су на истом звању у УН имали и потрошили Лазар Мојсов и Срђан Керим,  засад једини који су на та места стигли из некадашње Југославије.

Ако је ико у Србији увек био у опозицији, онда је то био Коста Чавошки. Он је у опозицију отишао 1968. У тих 40 година свака власт у Србији имала је у Чавошком критичара. Он је писао против Тита, Милошевића, Шешеља, Ђинђића, Коштунице, Тадића...

Колико год било лоше стање људских права под Гадафијем, постало је лошије од тренутка када га је НАТО уклонио. Моментално након преузимања власти, побуњеници су починили читав низ убистава из освете, као додатак тортури, пребијањима и арбитрарном задржавању хиљада људи осумњичених да су Гадафијеве присталице.

Када је 1974. дошло до најозбиљније кризе око Трста, Југославија је на границу с Италијом извела три дивизије. Тито је обукао маршалску униформу и отишао на командно место. Вашингтон нас је молио да не нападнемо. Годину дана касније потписани су Осимски споразуми.

Консолидација је најчешћа реч коју можемо чути када се говори о веома неповољном стању у нашој опозицији.

Идеја водиља уругвајског закона је да се профит од наркотика отме из руку криминалаца, а о огромној количини новца која кружи у нарко бизнису сведочи и то да у овој земљи, која има само 3,3 милиона становника, грађани на марихуану годишње потроше око 750 милиона долара.