Да би одржала полтичку контролу Немачке унутар тадашње Европске заједнице, Француска је 1990. аминовала њено поновно уједињење у замену за одрицање од немачке марке и увођење европске монетарне уније и евра. Само годину дана касније, ово ће се показати као илузија.

Из перспективе Београда, ствари изгледају драматично неуспешне. Чак и за заговорнике “прихватања реалности” поставља се питање: шта је Србија добила заузврат? Западни званичници су поновили фразу да “Србија има европску перспективу”, али без икаквих додатних гаранција.

Александар Вучић је изјавио да је задовољан предложеном платформом Атлантског савета и да би било добро када би се то преточило у реалну политику САД. Међутим то није све што САД припремају за Балкан. За наредни период планирано је успостављање још јаче контроле над медијима и формирање „Медијског центра за борбу против руских дезинформација“ у Србији

С обзиром на апсурдност појединих прописа, попут оног са играчкама, многи европски фармери имају тешкоће у њиховој примени, а неке сиромашније државе чланице ЕУ се још нису прилагодиле новим правилима.

И ту мит о Радовану Караџићу наилази као поручен. Свргнути српски кнез „бежи у хајдуке“, вуче за нос целу међународну администрацију, скрива се по шумама и пећинама окружен бројном дружином и неухватљивом мрежом јатака.

Запад ће такође морати да се супротстави политичкој употреби војне силе од стране Русије, од покретања патрола бомбардера дугог домета у ​​НАТО ваздушном простору, до Путинових уобичајених разметања с руским нуклеарним способностима.

Jедна огромна вест пролази скоро незапажено. У вртлогу ових распаљивих тема о дербију, насиљу, хеликотерима над нашим главама, хапшењима, пресудама, геј паради и естради, вест да држава продаје Телеком далеко испод цене као да никоме не привлачи пажњу.

Оваква реаговања на пресуду генералу Ратку Младићу, али и изношење „вечитих и непорецивих истина“, неће бити никакав предуслов помирења и скидања љаге са лица Србије. Напротив, само ће даље подгревати неприхватљиве ставове о колективној кривици српског народа.

Ако се Вучићева кооперативност показује на прихватању и примени бриселских споразума, Вулин је ту да убеди Север да до тога заправо неће доћи. Ако се српско руководство спрема да настави преговоре на вишем нивоу, Вулин је ту да прецизира ко у ствари сме да седне са друге стране стола.

Ако је ико у Србији увек био у опозицији, онда је то био Коста Чавошки. Он је у опозицију отишао 1968. У тих 40 година свака власт у Србији имала је у Чавошком критичара. Он је писао против Тита, Милошевића, Шешеља, Ђинђића, Коштунице, Тадића...