Стефановић: Наша резолуција омогућава широк маневарски преговарачки процес, који ће моћи сви да подрже. Остојић: Ми смо од почетка за историјски договор Београда и Приштине, а не помирење.

Кога је брига што радиш месец дана без слободног дана, што немаш здравствену књижицу, што покриваш неколико радних места, што ти “закидају” дане одмора, то више није брига ни нас који у свему томе учествујемо и који све то трпимо

Најновији пример пружио нам је одлазећи председник Светске банке, Роберт Зелик, који је допустио себи једну крајње мрачну и бизарну тираду на рачун тешке болести данашњег председника Венецуеле, Уга Чавеза.

Да ли сте и ви један од родитеља који се свакога дана пита где су границе разумне бриге за безбедност сопственог детета, а где почиње претеривање и презаштићеност? Јесте ли на муци када треба да одлучите сме ли ваше клинче само у парк, у школу, у градски превоз?

Старогрчко инсистирање на мјери било је плод мудрости, а прелажење границе праве мјере ствари се називало хибрисом. Хибрис се по правилу плаћао пропашћу, и то пропашћу епохалних размјера. Ми смо да нас сви свједоци како Њемачка у Грчкој прелази ту мјеру својим ригорозним инсистирањем на „новцу који јој припада“.

У нашем друштву и даље нема довољно храбрости да се води политика која би значила ново тражење места Србије у новој расподели карата. Србија није нашла своје место и то је нешто што највише замерам нашим највишим државним руководиоцима – и Милошевићу и онима после њега.

На моју иницијативу органи СНС формирали су Службу за чланство, чији је основни задатак брига о члановима. Служба за чланство има задатак да направи социјалну карту сваког члана, да знамо потребе и потенцијале, знање и искуства свакога од нас.

Поводом склапања споразума представници два труста су издали прикладна саопштења, док је Ротшилд саопштио да је стварање овог партнерства „истински историјски“ чин, и најавио заједничко деловање на глобалном капиталистичком тржишту, са акцентом на Кину и Сједињене Државе.

Морална отупелост и готово невероватна равнодушност пред готово свакодневним сликама насиља и бруталног малтретирања ученика у нашим школама постају алармантни.

Писање историје управо је супротно неолибералној причи о „крају историје“. У таквом процесу у којем народ постаје оно што јесте и враћа му се достојанство, сусрећу се Ципрасова револуционарност и Путинова државотворност.