Prema nezvaničnim saznanjima, na Andrićevom vencu trenutno preovlađuje mišljenje da je podnošenje rezolucije bez saglasnosti s Briselom bilo greška, koja sada mora da se ispravi. Ipak, u priču se ušlo „do guše“.

Režim Aleksandra Vučića svoje  političke protivnike progoni na organizovan, temeljan i zastrašujući način.   Stalne optužbe za najteža krivična dela u režimskim tabloidima, kako političkih protivnika tako i članova njihovih porodica

Ako neko razapne transparent sa porukom da je Novi Sad glavni grad, da li čuvari zakona treba da reaguju. A delovanje u cilju odbrane nacionalnih vrednosti, znali su ovi isti čuvari da hitro sankcionišu.

Kroz ultra-moderno vizuelno mađioničarstvo i visoke produkcijske standarde, lako je uočiti da „Skakač“ prosto odiše globalističkim otuđenjem i posrednom glorifikacijom vrednosti „vrlog novog sveta“ koja se plasira kroz fantastično-adolescenti zaplet.

Za građane Srbije svakako bi bilo posebno zanimljivo da saznaju koliko su na istom zvanju u UN imali i potrošili Lazar Mojsov i Srđan Kerim,  zasad jedini koji su na ta mesta stigli iz nekadašnje Jugoslavije.

Ako je iko u Srbiji uvek bio u opoziciji, onda je to bio Kosta Čavoški. On je u opoziciju otišao 1968. U tih 40 godina svaka vlast u Srbiji imala je u Čavoškom kritičara. On je pisao protiv Tita, Miloševića, Šešelja, Đinđića, Koštunice, Tadića...

Koliko god bilo loše stanje ljudskih prava pod Gadafijem, postalo je lošije od trenutka kada ga je NATO uklonio. Momentalno nakon preuzimanja vlasti, pobunjenici su počinili čitav niz ubistava iz osvete, kao dodatak torturi, prebijanjima i arbitrarnom zadržavanju hiljada ljudi osumnjičenih da su Gadafijeve pristalice.

Kada je 1974. došlo do najozbiljnije krize oko Trsta, Jugoslavija je na granicu s Italijom izvela tri divizije. Tito je obukao maršalsku uniformu i otišao na komandno mesto. Vašington nas je molio da ne napadnemo. Godinu dana kasnije potpisani su Osimski sporazumi.

Konsolidacija je najčešća reč koju možemo čuti kada se govori o veoma nepovoljnom stanju u našoj opoziciji.

Ideja vodilja urugvajskog zakona je da se profit od narkotika otme iz ruku kriminalaca, a o ogromnoj količini novca koja kruži u narko biznisu svedoči i to da u ovoj zemlji, koja ima samo 3,3 miliona stanovnika, građani na marihuanu godišnje potroše oko 750 miliona dolara.