Potrebni su novi glasovi. Ova gladna pobuna zapravo predstavlja ljude koji traže svoj glas. Nadajmo se da će u 2019. godini glasovi da se uzdignu iz ovog Neoproleća naroda.

Tokom kampanje za predsedničke izbore 2008, a i neko vreme posle toga, Tadić je sa mnogo entuzijazma i gotovo sa istim argumentima kao danas ministar Bačević najavio projekat plovnog kanala između Dunava i Egeja kao nešto što će doneti blagostanje Srbiji.

Kupovna moć evra je prepolovljena, čime je prepolovljena i realna vrednost uloga. Štednja u evrima nije zaštitila građane od visoke domaće inflacije.Srbija je tek na početku ozbiljne dužničke krize, i panične reakcije deviznih štediša mogle bi se ponoviti.

Ako je pre referenduma o članstvu Velike Britanije u EU iz juna 2016. godine glavno pitanje za pristalice napuštanja Unije bio nacionalni suverenitet, u godinama koje su usledile to je postala — demokratija

Ni Sidni Smit nije mislio da smo svemoćni, kako je to naznačio ovim rečima koje danas deluju čudnovato prikladne. Možemo sažaljevati Grke ili osuđivati činjenicu da je Bagdad bio ugnjetavan. Ili, kako bi Brajd možda sada rekao, saosećamo s narodom Bosne, Avganistana, ili gde god bio sledeći na liberalno-intervencionističkom atlasu.

Šta tu ima da se slavi? To što sada imamo isti proizvod, samo pod drugim imenom i od uvoznih delova? Možda slavimo to što je 20.000 kooperanata ,,Zastave” ostalo bez posla, dok kooperanti ,,Fijata” rade punom parom? Za ,,Zastavu” i Srbiju nema baš puno razloga za slavlje. 

Odsustvo vođe je istovremeno najjače oružje i najveća slabost „Žutih prsluka“. Oružje, jer su pregovori nemogući, i svaki postignuti dogovor bi važio samo za osobu koja bi ga potpisala. „Žute prsluke“ pre svega motiviše individualni gnev. Videli smo čak i pojedince koji na nekim mestima demonstriraju sami.

Primera zabrana radi zabrana ima na hiljade i svi oni doprinose nečijoj zaštiti, a zapravo doprinose povećanju osećanja krivice, što za konsekvencu ima jednu vrstu društvene ukočenosti, paralizovanosti i straha, jer onaj ko se oseća krivim oseća da nema pravo ni na šta, osim da bude kažnjen.

Svaki put kada neki liberalni komentator tvrdi da o istinskim interesima radničke klase zna više nego ljudi koji joj pripadaju, treba mu reći da iz njega govori samo arogancija. 

Ako je suditi po izjavama prvog potpredsednika srpske vlade Aleksandra Vučića datih neposredno nakon dolaska na vlast, i nagoveštajima o sadržaju poruke koju će predsednik Nikolić preneti tokom predstojeće posete Turskoj u februaru, promena u odnosu na Ankaru ipak neće biti.