Потребни су нови гласови. Ова гладна побуна заправо представља људе који траже свој глас. Надајмо се да ће у 2019. години гласови да се уздигну из овог Неопролећа народа.

Током кампање за председничке изборе 2008, а и неко време после тога, Тадић је са много ентузијазма и готово са истим аргументима као данас министар Бачевић најавио пројекат пловног канала између Дунава и Егеја као нешто што ће донети благостање Србији.

Куповна моћ евра је преполовљена, чиме је преполовљена и реална вредност улога. Штедња у еврима није заштитила грађане од високе домаће инфлације.Србија је тек на почетку озбиљне дужничке кризе, и паничне реакције девизних штедиша могле би се поновити.

Ако је пре референдума о чланству Велике Британије у ЕУ из јуна 2016. године главно питање за присталице напуштања Уније био национални суверенитет, у годинама које су уследиле то је постала — демократија

Ни Сидни Смит није мислио да смо свемоћни, како је то назначио овим речима које данас делују чудновато прикладне. Можемо сажаљевати Грке или осуђивати чињеницу да је Багдад био угњетаван. Или, како би Брајд можда сада рекао, саосећамо с народом Босне, Авганистана, или где год био следећи на либерално-интервенционистичком атласу.

Шта ту има да се слави? То што сада имамо исти производ, само под другим именом и од увозних делова? Можда славимо то што је 20.000 коопераната ,,Заставе” остало без посла, док кооперанти ,,Фијата” раде пуном паром? За ,,Заставу” и Србију нема баш пуно разлога за славље. 

Одсуство вође је истовремено најјаче оружје и највећа слабост „Жутих прслука“. Оружје, јер су преговори немогући, и сваки постигнути договор би важио само за особу која би га потписала. „Жуте прслуке“ пре свега мотивише индивидуални гнев. Видели смо чак и појединце који на неким местима демонстрирају сами.

Примера забрана ради забрана има на хиљаде и сви они доприносе нечијој заштити, а заправо доприносе повећању осећања кривице, што за консеквенцу има једну врсту друштвене укочености, парализованости и страха, јер онај ко се осећа кривим осећа да нема право ни на шта, осим да буде кажњен.

Сваки пут када неки либерални коментатор тврди да о истинским интересима радничке класе зна више него људи који јој припадају, треба му рећи да из њега говори само ароганција. 

Ако је судити по изјавама првог потпредседника српске владе Александра Вучића датих непосредно након доласка на власт, и наговештајима о садржају поруке коју ће председник Николић пренети током предстојеће посете Турској у фебруару, промена у односу на Анкару ипак неће бити.