Културна политика | |||
Зима - пролеће - лето - јесен нашег незадовољства |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 04. јануар 2011. | |
Постновогодишњи Прес износи детаље новогодишњег састанка лидера владајуће коалиције са председником Тадићем на којима су наводно договорени седам приоритета у 2011, од којих је, под број један – ширење оптимизма. Биће занимљиво пратити како ће то ширење да изгледа. Ако опет буду певали, свирали, компоновали и играли док све буде ишло до ђавола, за час ћемо да престигнемо Румуне, Исланђане и Французе на топ-лист највећих светских депресиваца. Празници, а нарочито Нова година тешка су времена несрећне и убоге. Сјај окићених и полуокићених улица и излога још више истиче сваку беду и душевни јад. Познато је да психички нестабилни воле да „лудну“ баш око празника. Ако узмемо у обзир локалну изреку насталу током ратних деведесетих „ко овде није полудео, тај није нормалан“ , многима од нас ових дана није баш весело, упркос бројним новинским саветима како да се проведемо за најлуђу ноћ и да, помоћу пет малих трикова блистамо у њој. Изгледа, ипак, да је за нас, понижене, напаћене и клонуле земљаке потребно нешто више од охлађених кесица камилице на капцима: нама су овде потребни јачи трикови. Како се за пет минута запослити, платити кредит, обавити новогодишњу куповину без пара, платити стан без плате – то нама треба, драги Космо!
Не, није ово фоторобот просечног пониженог Србина. Има и финих, добрих, паметних, просвећених и племенитих људи међу нама, али над свима лебди исти облак малаксије, крајње клонулости до обамрлости. Творац термина малаксија, писац и редитељ Милош Радовић (назвавши по њему свој позоришни комад), овај појам дефинише као “ болест, стање комичне немоћи, утрнуће мозга, недостатак сваке снаге - физичке и менталне". Шта поручује наша власт малаксалој нацији? У принципу исто што Космополитен: осмех на лице, chear up, Срби, где вам је позитивна енергија? Опет није добар народ, надрндан је и песимистичан. Шири безнађе, бад аттитуде, што би се рекло… Лепо је дефинисао председник, влада мизантропија, тачно је; поједини још и шире дефетизам… И премијер постаде self-help гуру, проговорио речником Рушке Јакић, па такође негодује због мањка позитивне енергије у народу. Позивају са правом на акцију, са Олимпа боговски, онако спортски, гив ми фајв, баци коску – ал’ народ уморан, болестан, тешко малаксао, не реагује ни на уобичајене команде, сав је никакав, ни др Филгуд не помаже, ужас један. Насупрот овим фитнес/ботокс методама власти, опозиција нуди велико разумевање за тежак живот малог човека. Нису они као ови маркетингаши; скинуће нам беду са врата, само кад дођу на власт; биће бољи, паметнији, праведнији. Мали детаљ су превидели: народ јесте готово обамро, али колективна лоботомија још није извршена (мада се ради на томе, ударнички); људи се ипак сећају пређашњих учешћа у власти ових младих нада српске политичке сцене. Ништа похвално, све у свему.
У том смислу, потпуно су у праву наши њу ејџ владари што нас бодре да се пренемо из овог тешког душевног стања малаксије: позитивна енергија, чишћење ауре и чакри, афирмације, осмех, осмех – нема проблема, све ћемо да послушамо. Мистичко просветљење или некаква сеоба душа су нам још једине преостале опције за спас од безнађа: да колективно одлетимо у неку другу, небеску димензију где новац и исхрана нису пресудни, као у овом материјалном свету у којем нам, факат, (а није да нисмо пробали) не иде, па не иде… |