„Готово 1.800 дана шест главних тачака Бриселског споразума нису ни дирнуте, а то не може да буде само кривица Албанаца, то је потписала и Европска унија“, истакао је председник Србије 23. марта 2018. године на РТС-у.

Рамбова намјера је, према његовим ријечима, била да размрда ову прилично досадну манифестацију. У ту је сврху на бину постављено Рамбово идејно рјешење „тројански магарац“, ма шта овај тројанац значио.

Српска англојезичка русофилија „у инат“ САД и ЕУ одлично функционише као оружје у новим идеолошким ратовима, али је она лоша основа за истинско зближавање „браће заувек“. Да би до тога дошло, Срби морају да схвате да Русија није „Србија са атомском бомбом“, а Руси морају да схвате да Србија никако није део „Руског света“

 Руси су то, чини се, лепо схватили па су, без обзира на деклеративну подршку Александру Вучићу, кроз речи добро познатог Сергеја Железњака децидирано Београду ставили до знања:Потписивање свеобухватног споразума са Приштином је губитак териоторије и није никакав компромис, него национална издаја.

Просечан Србин, традиционално васпитан, поштен по опредељењу, без неких изузетних талената и великих амбиција, са једноставним жељама и потребама, спреман да целог живота ради, највећа је жртва транзиције на наш начин, али не само на наш.

Такође, зашто би грађани Србије поштовали било какве одлуке таквог страног тела које себе назива „Влада“, и зашто би пореским давањима сервисирали трошкове – окупације своје домовине и самих себе

СКД “Зора”са председником Николом Церовцем, наставило је да активно делује у избеглиштву на очувању културног идентитета избеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се једног дана вратити у свој завичај. 

Рецимо, како то отимање дела Србије (од стране НАТО окупатора) без референдума може да, по међународном праву, буде правно ваљано, а мењање граница референдумом да буде „кршење“? Кршење чега?

У јавности је неко време отворена полемика о томе треба ли Скупштина АП Војводине да поништи акт насилне асимилације Буњеваца и Шокаца у Хрвате из давне 1945. године или, пак, не треба. С једне стране су представници Буњеваца којима је овај акт угрозио националну егзистенцију и основно људско право, а са друге су представници војвођанских Хрвата који тврде да акт правно не важи, да је „резултат жеље самих Буњеваца“ (канда су сами себе укинули)