У свом обраћању Добрица Ћосић је следио основни тон своје књиге у којој су постављена многа питања о историјској и људској димензији босанског рата као најсвирепијег међунационалног, верског и грађанског рата на овим просторима.

Најгоре што можемо да учинимо – а тренд већ постоји – јесте да као утук почнемо да негујемо властите Зоране Милановиће

Садашња власт коју је народ изабрао, има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу.

Јужнословенски историчари, генерално, деле се на две групе – они који верују у масовну сеобу Словена на Балканско полуострво, и они који сматрају да су у питању далеко мање „масе“ Словена.  Наравно, има и оних, попут новоромантичара, који сматрају да никакве сеобе није ни било.

БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице

За све упућене у грађански рат који је од 1991. до 1995. године вођен у Хрватској, од самог почетка је јасно коју ратујућу страну је заступала и протежирала Америка. Од напада НАТО авијације на аеродром Удбина у Лици и положаје ПВО система РСК, иако им је требало бити познато да је то била заштићена зона Уједињених народа.  У овоме посебну улогу имала је америчка војна компанија Milirary Resorces  Incorporated (МПРИ)

Сама књига представља дневник председника Савезне Републике Југославије, човека који се од самог почетка сматрао и понашао као да је ту дошао силом прилика, да је довучен и у све то угуран против своје воље. У најгоре време, са најмање моћи, са највише непријатеља.

Ово што следи је, дакле, дослован цитат из „Данаса“: „Кад Србија престане да србује и кад се узвиси на ниво људскости - онда ће се ствар почет мењат"

“Просто се не зна шта изазива већу саблазан: сам предлог мандатара или начин на који СНС политички надничари покушавају да га оправдају. Када сам га чуо помислио сам на тренутак да гледам директан пренос доделе Оскара”

Питање даљег опстанка и евентуалног опоравка положаја српске ћирилице у Србији уопште није језикословно питање. То чак није ни превасходно политичко питање! То је искључиво политичко питање.