Сада се пред нашим очима догађа ријалити спољне десуверенизације владајуће гарнитуре у Србији. После јасне изреке председника државе да ће се забранити манифестација (намерно нејасно – недељу или шетњу), настао је цунами претњи, како из земље тако и из иностранства, да ће се све одвијати по плану

 Русија је оправдано војно присутна у Сирији јер је руска армија тамо дошла на очајнички позив Башара ал Асада како би спречила да ДАЕШ тотално разори земљу као што је било у Либији. Међутим Американци нису позвани, они су у Сирију дошли непозвани и представљају претњу по стабилност земље

Језик се лакше може очувати и преживети кроз генерације само у већим колонијама усељеника, које не пате још и од политичких подела, као нпр. српска. У европским земљама се неумитно претапамо, остављајући за собом можда и понеки нејасни траг.

На овај и овом сличне начине се припадност Репулици Српској занемарује, што временом води у незнање и заборав код генерација које тек треба да дођу. Код њих ће нам наша садашња национална застава бити мала, готово никаква вајда. Јер у тако поцијепаном народу она временом постаје само комад обичне тканине, којег ће нове генерације, ненаучене да припадају Републици Српској, бити спремне да замијене неком сасвим друг(ачиј)ом тканином

Политичка ликвидација Оливера Ивановића је почетак краја Вучићевог режима. Први пут ће се бирачко тело које гласа за Вучића озбиљно замислити и престаће беспоговорно да прихвата као истинито оно што им Вучићева пропаганда сервира. Једно је сигурно, наручилац убиства је погрешио. Ако су то Албанци или запад, они неће наћи другог као што је Вучић који могу да им остваре предају КиМ. Ако је то застрашивање и ућуткивање политичких поротивника, догодиће се савим супротно. Све више људи ће јавно бити против овакве политике

Када се погледа број латинично штампаних дневних новина у Србији, или се пажљиво прочитају рекламе на билбордима у српској престоници, која се Београд зове, човек би помислио да је у сопственој држави постао мањина.

Агенције, амбасадори и политичари у Србији са пројектом „Моја Србија“ поново показују неприхватање да се промене у нашем друштву изврше одозго. У реду, онда ће бити извршене - одоздо!

Сваки јавни иступ високих представникa још увек најмоћније државе савременог света предмет је наглашеног интересовања оних којима се њени опуномоћеници различитим поводима обраћају.

Народу није потребан председник који се са њим потпуно разилази у базичном принципима и темељним идентитетским питањима, нити је председнику потребан народ који ни и чему суштински важном не  следи његове визије и погледе на свет