O Srbiji i EU - Zla maćeha, usvojena ćerka i nesrećna pastorka

Evropska unija ima u Srbiji dvoje dece: zlu ćerku i nesrećnu pastorku. S ćerkom se bavi od njenog rođenja, evo već četrnaest godina. S pastorkom, koja joj je ostala iz prvog braka, nešto duže, osamnaest godina.

Ogledanje EU sa Srbijom od kad joj je pala u ruke, evo tome već osmanaest godina, zaista je bilo i ostalo vreme čuda. Kao početak možemo uzeti maj 2008, kada je pobednička izborna koalicija nelegalno potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), a možemo uzeti i kraj septembra iste godine kada je Skupština obavila konvalidaciju tog dokumenta. S prvim detetom Unija se ponela kao s pravim pastorčetom a praveći se majkom. Pastorče je stoga svoju vezu sa pritvornom majkom osećalo kao neuzvraćenu ljubav. Umesto da ga neguje kao pravu decu u rastu i razvoju sve do punoletstva (potencijalni kandidat, kandidat, punopravni član), Unija je žuto-crvenu Srbiju maltretirala dodatnim pregovaračkim uslovima kao znakom posebnih zahteva i izuzetne strogosti.

Pored redovnih uslova za pridruživanje i pristupanje Uniji koji se tiču političkih, pravnih, ekonomskih i administrativnih kriterijuma, Srbija je dobijala i dodatne: predavanje Karadžića i Mladića Haškom tribunalu i napuštanje politike odbrane Kosova i Metohije od arbanaške secesije

Pored redovnih uslova za pridruživanje i pristupanje Uniji koji se tiču političkih, pravnih, ekonomskih i administrativnih kriterijuma, Srbija je dobijala i dodatne: predavanje Karadžića i Mladića Haškom tribunalu i napuštanje politike odbrane Kosova i Metohije od arbanaške secesije. Štaviše, Unija nije primenjivala SSP sve dok ovi pridodati uslovi nisu bili ispunjeni. Taj stav, uz kasnije dodavanje novih uslova političke prirode, učinili su politiku uslovljavanja krajnje proizvoljnom i neverodostojnom. U praktičnom delovanju evropske politike uslovljavanja mogla se jasno videti obrnuta piramida: prvobitni uslovi (vladavina prava itd) postali su sekundarni u odnosu na predaju Kosova, prodaju prirodnih resursa i sankcije Rusiji, koji su postali primarni.

Normalna reakcija srpske strane morala je u najmanjem biti sadržana u zahtevu za jasnoćom osnovnih načela saradnje. Umesto toga, učesnici sa domaće strane postupali su po uzoru ugrožene pastorke; što ju je maćeha više maltretirala to je ona više izražavala svoju privrženost. Utoliko je i maćeha Evropa postajala sve oholijom. Već prilikom prvog pastorkinog odbijanja njenog novog prohteva-uslova - da pristupanje Uniji podrazumeva međunarodnopravno priznanje Kosova i Metohije, neposlušnost tadašnje proevropske Srbije bila je strogo kažnjena. Maćeha Evropa rešila je da nesrećnu pastorku zameni novousvojenim detetom. Na samom početku nove porodične veze mlađa strana obavila je dva ubedljiva čina: prvi, predaja Kosova i Metohije na osnovu Prvog briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa (2013) i drugi, pisano obećanje o kasnijem pravnom priznanju tzv. Kosova (2014).

Na samom početku nove porodične veze mlađa strana obavila je dva ubedljiva čina: prvi, predaja Kosova i Metohije na osnovu Prvog briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa (2013) i drugi, pisano obećanje o kasnijem pravnom priznanju tzv. Kosova (2014)

Ovo je bio mali istorijski uvod u današnju pometnju čiji su akteri isti kao i pre osamnaest, tj. četrnaest godina: Evropska unija, vladajući režim u Srbiji i proevropska opozicija.

Svi oni su na svojim prvobitnim pozicijama, samo što je scena drugačija, tj. mnogo složenija nego na početku drame. U čemu se ogleda ta znatna usložnjenost scene. Najpre, u nervozi glavnog aktera – Unije, što se suštinski ništa nije promenilo u tzv. politici pridruživanja, tj. pristupanja Srbije Uniji, s jedne strane, a sve se promenilo u međunarodnom okruženju i mnogo toga se promenilo u unutrašnjim prilikama Srbije, s druge strane. Na međunarodnoj sceni, EU više nije važan činilac, čak ni u njenoj najjačoj disciplini – međunarodnoj trgovini, a da o političkom uticaju da ne govorimo. Unutar Unije caruje manjak sposobnosti za životno važne reforme gotovo čitavog sistema. U Srbiji pak režim dobija značajnog suparnika u velikom studentskom i građanskom pokretu a da Unija ne zna s kim bi imala posla nakon njegove realno moguće izborne pobede.

U tom kolopletu spoljnih i unutrašnjih događanja glavna tema velike starodelatne trojke je otvaranje „trećeg klastera“. U suštini stvar je toliko trivijalna da kada bi se umesto strane reči „klaster“ upotrebila domaća - skup, retko ko bi dokonao o čemu se tu radi. Reč je, naprosto, o sabiranju 35 pregovaračkih poglavlja u šest tzv. klastera radi navodno bržeg i efikasnijeg napredovanja na putu Srbije u EU. Ta suštinski nebitna promena ishodila je iz Makronove kuhinje 2020. godine, podstaknuta nelagodom što pregovori sa Srbijom ne napreduju, a taj problem rešiće se magijskom radnjom uguravanja postojećih 35 poglavlja u 6 skupova istih poglavlja. To bi trebalo da stvori utisak o olakšanoj metodologiji prilagođavanja brojnih oblasti javne politike koje bi trebalo da se usaglase sa integracionim sistemom EU.

Kada je 2021. godine bio otvoren tzv. Klaster 4, zvani Zelena agenda i održiva povezanost (ma šta to značilo), naglo je bio povišen entuzijazam na obe strane domaće proevropske scene – i na režimskoj i na opozicionoj. Prošlo je pet gladnih godina od kada je taj skup bio otvoren, ali ne i zatvoren, dakle pregovarački okončan, a da naredni Klaster 3 (Konkuretnost i inkluzivni rast, ma šta to značilo) nije otvoren. Na sva tri ugla našeg sveevropskog trougla (domaća dvojka plus EU) nastala je panika.      

Pokazalo se da je pravi problem ove operacije mnogo veći od realnog pitanja zaostatka Srbije u tzv. procesu pristupanja. Na prvom mestu je problem sve veće disfunkcionalnosti integracionog sistema EU, ako ga merimo standardnim aršinom uspešnosti integracije. Najveći pokazatelj ovog fenomena jeste nemogućnost EU da izvrši neophodne reforme celovitog sistema koji gotovo dve decenije ide iz krize u krizu. Ta dugoročna tendencija jednostavno onemogućava Uniju da u svoje redove prihvati bilo koju državu kandidata makar ona idealno ispunjavala sve postavljene uslove.

Osnovna svrha politike proširenja sada je nastojanje da se prostor tzv zapadnog Balkana drži pod kontrolom geopolitičkog tipa u skladu sa zapadnim sistemom kolektivne odbrane, ili tačnije, natovske ekspanzije u pravcu ruskog istoka Evrope

Na drugom mestu, brojne krizne prilike unutar EU diktirale su promenu u ciljevima i smislu njene politike proširenja. Ona više nema svrhu da proces pristupanja dovede do logičnog kraja - prijema hipotetičke države. Osnovna svrha politike proširenja sada je nastojanje da se prostor tzv zapadnog Balkana drži pod kontrolom geopolitičkog tipa u skladu sa zapadnim sistemom kolektivne odbrane, ili tačnije, natovske ekspanzije u pravcu ruskog istoka Evrope.

Na trećem mestu strukturnih prepreka Srbije da napreduje u narečenom procesu pristupanja stoji sama Srbija. Njen već decenijama deklarisani put u EU do te mere se od zamišljene staze pretvorio u pravu bogazu, da sada nije jasno ni kuda ta bogaza vodi. Cela velika priča o evropskim integracijima stropoštala se u blato jednog nasilničkog režima, njegove ključne podrške od strane Unije i vapaja kranje marginalizovanog opozicionog pogona zbog sopstvene nesrećne sudbine.

Ovo je opšti kontekst današnjeg vodvilja pod šifrom „treći klaster“. U njemu se ogleda stabilna konstelacija odnosa između Evropske unije, režima u Srbiji i proevropske kvazialternative. Ono što smo metaforički nazvali majkom/maćehom dvaju evroljubiteljna entiteta – režima i opozicije, solidno opstaje u nesalomivom trouglu već gotovo deceniju i po.

Ukratko, Unija je posle promene vlasti u Srbiji 2012. godine pronašla novog ključnog igrača u njenoj važnoj oblasti bezbednosne i odbrambene politike. U toj oblasti Unija nije zabeležila ni jedan veliki poen tokom dugog perioda tog neuspešnog integracionog poduhvata od Mastrihta (1993) nadalje. Takav poen smešio joj se u njenoj krajnje oportunističkoj politici stvaranja druge arbanaške države (making the Nation) „Kosovo“. Pošto joj je prva unutrašnja veza sa vlastima Srbije pukla (uzmimo da je to kraj avgusta 2011. kada je tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, odbio namački idealan plan za predaju Kosova i Metohije), Unija se netom dala u potragu za pravim suspstitutom te vrste saradnje. Za relativno kratko vreme, osoba je pronađena i etablirana ubrzo posle redovnih izbora maja 2012. godine. Novoformirani režim je već prilikom skupštinskog prihvatanja nove Vlade (septembar 2012) dao svojim evropskim sizirenima prvi znak lojalnosti. Pitanje o Kosovu i Metohiji u delovanju te vlade i potonjeg režima sa ranga ministarstva svedeno je na rang kancelarije.

 „Normalizacija odnosa“ je eufemizam za pravi put namenjen Srbiji. To je proces priznavanja sa krajnjim ciljem međunarodnopravnog priznanja druge arbanaške države, tzv. Kosova. 

U punom skladu sa ovom operacijom EU je promenila prioritete svoje politike uslovljavanja. Sada je na prvom mestu uslova Srbiji za njen evropski put stalo pitanje tzv. normalizacije odnosa sa „Kosovom“. „Normalizacija odnosa“ je eufemizam za pravi put namenjen Srbiji. To je proces priznavanja sa krajnjim ciljem međunarodnopravnog priznanja druge arbanaške države, tzv. Kosova. Od tog početka novouređenih odnosa Srbije i EU pa deceniju unapred godišnji izveštaji Komisije EU o napredovanju Srbije ka članstvu, „normalizacija sa `Kosovom`“ stavljena je u prvi red kao doslovno ključni uslov (key priority). Ako je to prioritetni uslov, onda su preostali sekundarni u odnosu na njega. A tu spadaju nekada „ključni uslovi“ – vladavina prava itd. I zaista, Unija je solidno tolerisala napredovanje jedne napredne stranke sa vođom na čelu u pravcu totalne vlasti, tj. prave komesarske diktature. Nikada kao u to vreme Unija nije imala tako dobre odnose sa Srbijom.

Kolateralna šteta tih političkih kretanja zadesila je proevropsku opoziciju. Njeno trpljenje supstituta svog nekadašnjeg čelnika, njeno smerno ponašanje u statusu gubitnika i neuzvraćena ljubav Unije, gotovo su dirljivi. Bilo je tu i određenih kalkulacija. Ako njihova prethodeća vlast nije mogla da obavi posao predaje Kosova i Metohije, onda je možda i bolje što je istorijsku veleizdaju prihvatila neka druga grupacija i neki drugi čelnik. Kada taj nedoličan posao bude završen, realno je očekivati da tada zadovoljena Unija ponovo prihvati pravu proevropsku Srbiju i pomogne njen poduhvat u skladu tzv. evropskim vrednostima.

Bila je to krajnje pogrešna kalkulacija. Naime, u real-politici Unije, kakvu praktikuje u relaciji sa Srbijom, vrednosti su samo instrument politke. U takvom okruženju vrednuju se ciljevi i njima odgovarajuća sredstva. Ako je Unija bila spremna da u prioritetne uslove postavi priznanje „Kosova“ a ne vladavinu prava..., onda je prirodno da za saveznika u tom poslu prihvati onog koje je spreman da izađe u susret tim (stranim) interesima. Tzv. evropske vrednosti su u drugom planu, ili ako se hoće, konkretan politički interes sam postaje (evropska) vrednost. U okviru te vrste merila, onih real-političkih, A. Vučić i njegova stranka najveći su evropejci u Srbiji. Iako se vreme defenitivnog priznanja „Kosova“ odužilo, premda bez Vučićeve krivice, njihova veza ostala je nedirnuta. Štaviše, dodatno je učvršćena Vučićevom ponudom prirodnih resursa Srbije jačim državama članicama EU.

A. Vučić i njegova stranka najveći su evropejci u Srbiji. Iako se vreme defenitivnog priznanja „Kosova“ odužilo, premda bez Vučićeve krivice, njihova veza ostala je nedirnuta. Štaviše, dodatno je učvršćena Vučićevom ponudom prirodnih resursa Srbije jačim državama članicama EU

Verovatno je da bi ovaj status quo evropskog čarobnog trougla povodom Srbije potrajao, i da bi se ipak našao osnov za otvaranje Klastera 3, da se u Srbiji nisu pokrenuli zanačajni događaji suprotne tendencije. Veliki studentski pokret, koji je prerastao u opštenarodni, znatno je uzdrmao režim duboko ogrezao u korupciji i kriminalu. Evropska unija za to je saznala tek posle šest meseci i to zahvaljujući tamošnjim medijima, koji su i sami kasnili u izveštavanju o svakodnevnim masovnim protestima širom Srbije. Razume se da su i vlade država i institucije EU, pa i sami mediji, savršeno dobro znali šta se dešava u Srbiji od dana tragedije u Novom Sadu. Ali, bili su prinuđeni da reaguju kada je i šira javnost država članica saznala da u jednom delu Evrope režim prebija i hapsi demonstrante. Tim povodom EU je bila prinuđena da menja svoju taktiku prema svom omiljenom vazalu.

Slučaj Klastera 3 nije značajan po sebi, već kao epifenomen sadašnjeg stanja evropskih poslova u Srbiji. Taj stadijum bismo mogli nazvati kontrolisani haos. Dakle, u doskora stabilnom evropskom trouglu povodom Srbije došlo je do poremećaja i uglova i stranica. Gornji ugao u koji je smeštena EU razlabavio se činjenicom da su se dve institucije našle u međusobnom raskoraku povodom pitanja o otvaranju Klastera 3. Dok Komisija, u konkretnom slučaju delovanjem komesarke za susedsku politiku i proširenje, nastoji da otvori famozni klastar, Evropski parlament (EP) je protiv toga.I pre njegove poslednje rezolucije o Srbiji iz 7. jula o.g, u par prethodnih rezolucija i odgovarajućih parlamentarnih sednica, EP je svojom znatnom većinom kritikovao stanje u Srbiji i to na osnovu otvorenog prikazivanja činjeničnog stanja. Poslednja rezolucija bila je u tom pogledu najžešća, sa zaključkom da Komisija povuče svoju nameru da otvori Klaster 3. Komisija, na čelu sa svojom predsednicom, ostala je pri svom planu. Taj potez bi i laiku dao do znanja da EP nema snagu odlučivanja u ovoj stvari. Ukratko, u oblasti politike proširenja, a ona se u konkretnom slučaju direktno vezuje za spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku EU, EP nema naredbodavne nadležnosti prema Komisiji koja predstavlja izvršnu vlast u tamošnjem političkom sistemu.

Iz toga bi se moglo zaključiti da je u ovom slučaju Komisija jači organ vlasti nego Parlament. Znači, EP se u konkretnom slučaju može označiti kao telo bez političke odgovornosti, što mu omogućava slobodno ispoljavanje mišljenja većine, ali ne i odlučivanje u datoj stvari. Ali, EU ne bi bila to što jeste kada bismo tu imali posla sa nekom vrstom parlamentarnog sistema. Što se tiče odluka u pomenutim oblastima – politika proširenja, spoljna, bezbednosna i odbrambena politika – one podležu još jednoj političkoj instanci, koja ima  snagu poslednje odluke. To je Savet ministara EU, konkretno Savet ministara za spoljnu itd. politiku. Njega čine ministri spoljnih politika država članica koji, dakle, donose poslednju odluku. Ona mora biti jednoglasna, što znači da za nju moraju da glasaju svih 27 članova tog tela. U slučaju nesretnog Klastera 3, osam država članica je izrazilo svoje neslaganje u vezi prihvatanja. To znači da imperativno osam ministara tih država neće prihvatiti predlog Komisije da se otvori Klaster 3.

Režim je ostao bez privida svoje voljene politike pristupanja, budući da je u igrama prestola u EU njegova uzdanica, Komisija, izgubila

Da sažmemo priču oko poremećaja evropskog ugla. Vidimo da u ovoj stvari deluju tri institucije. Prva, Evropski parlament igra malog kalifa, Komisija velikog, a Savet ministara kalifa nad kalifima. Njihovo političko neslaganje, koje smo prikazali kao kontrolisani haos, Srbiju vraća u staus quo kada je reč o njenom hodu po evropskoj bogazi.

Posledice uzdrmavanja vrhovnog ugla u evropskom trouglu, koje se tiču dva donja ugla, nisu mogle ostati bez uticaja. Režim je ostao bez privida svoje voljene politike pristupanja, budući da je u igrama prestola u EU njegova uzdanica, Komisija, izgubila. Proevropska opozicija, koja je slavila svaku kritičku reč evroparlamentaraca, na kraju je ostala poluzadovoljna pošto je tipovala na puni pogodak: i da se čuje kritička reč i da se otvori Klaster 3. U toj drugoj stvari podelila je žalost sa režimom, jer to je ipak njihov zajednički imenilac. Generalno, na površini sve deluje isto. Na sceni su isti igrači i iste uloge: majka/maćeha, zla (usvojena) ćerka i nesrećna pastroka. 

Ali, iza scene stoji krčmar koji ne haje što ova tri igrača evropskih poslova povodom Srbije prave račun bez njega. Neka se zanimaju još neko vreme. To nije račun koji bi ga realno zanimao. Kada mu dođe trenutak da ih svo troje izbaci iz krčme, učiniće to i bez njihovog računa.