О Србији и ЕУ - Зла маћеха, усвојена ћерка и несрећна пасторка

Европска унија има у Србији двоје деце: злу ћерку и несрећну пасторку. С ћерком се бави од њеног рођења, ево већ четрнаест година. С пасторком, која јој је остала из првог брака, нешто дуже, осамнаест година.

Огледање ЕУ са Србијом од кад јој је пала у руке, ево томе већ османаест година, заиста је било и остало време чуда. Као почетак можемо узети мај 2008, када је победничка изборна коалиција нелегално потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), а можемо узети и крај септембра исте године када је Скупштина обавила конвалидацију тог документа. С првим дететом Унија се понела као с правим пасторчетом а правећи се мајком. Пасторче је стога своју везу са притворном мајком осећало као неузвраћену љубав. Уместо да га негује као праву децу у расту и развоју све до пунолетства (потенцијални кандидат, кандидат, пуноправни члан), Унија је жуто-црвену Србију малтретирала додатним преговарачким условима као знаком посебних захтева и изузетне строгости.

Поред редовних услова за придруживање и приступање Унији који се тичу политичких, правних, економских и административних критеријума, Србија је добијала и додатне: предавање Караџића и Младића Хашком трибуналу и напуштање политике одбране Косова и Метохије од арбанашке сецесије

Поред редовних услова за придруживање и приступање Унији који се тичу политичких, правних, економских и административних критеријума, Србија је добијала и додатне: предавање Караџића и Младића Хашком трибуналу и напуштање политике одбране Косова и Метохије од арбанашке сецесије. Штавише, Унија није примењивала ССП све док ови придодати услови нису били испуњени. Тај став, уз касније додавање нових услова политичке природе, учинили су политику условљавања крајње произвољном и неверодостојном. У практичном деловању европске политике условљавања могла се јасно видети обрнута пирамида: првобитни услови (владавина права итд) постали су секундарни у односу на предају Косова, продају природних ресурса и санкције Русији, који су постали примарни.

Нормална реакција српске стране морала је у најмањем бити садржана у захтеву за јасноћом основних начела сарадње. Уместо тога, учесници са домаће стране поступали су по узору угрожене пасторке; што ју је маћеха више малтретирала то је она више изражавала своју приврженост. Утолико је и маћеха Европа постајала све охолијом. Већ приликом првог пасторкиног одбијања њеног новог прохтева-услова - да приступање Унији подразумева међународноправно признање Косова и Метохије, непослушност тадашње проевропске Србије била је строго кажњена. Маћеха Европа решила је да несрећну пасторку замени новоусвојеним дететом. На самом почетку нове породичне везе млађа страна обавила је два убедљива чина: први, предаја Косова и Метохије на основу Првог бриселског споразума о нормализацији односа (2013) и други, писано обећање о каснијем правном признању тзв. Косова (2014).

На самом почетку нове породичне везе млађа страна обавила је два убедљива чина: први, предаја Косова и Метохије на основу Првог бриселског споразума о нормализацији односа (2013) и други, писано обећање о каснијем правном признању тзв. Косова (2014)

Ово је био мали историјски увод у данашњу пометњу чији су актери исти као и пре осамнаест, тј. четрнаест година: Европска унија, владајући режим у Србији и проевропска опозиција.

Сви они су на својим првобитним позицијама, само што је сцена другачија, тј. много сложенија него на почетку драме. У чему се огледа та знатна усложњеност сцене. Најпре, у нервози главног актера – Уније, што се суштински ништа није променило у тзв. политици придруживања, тј. приступања Србије Унији, с једне стране, а све се променило у међународном окружењу и много тога се променило у унутрашњим приликама Србије, с друге стране. На међународној сцени, ЕУ више није важан чинилац, чак ни у њеној најјачој дисциплини – међународној трговини, а да о политичком утицају да не говоримо. Унутар Уније царује мањак способности за животно важне реформе готово читавог система. У Србији пак режим добија значајног супарника у великом студентском и грађанском покрету а да Унија не зна с ким би имала посла након његове реално могуће изборне победе.

У том колоплету спољних и унутрашњих догађања главна тема велике староделатне тројке је отварање „трећег кластера“. У суштини ствар је толико тривијална да када би се уместо стране речи „кластер“ употребила домаћа - скуп, ретко ко би доконао о чему се ту ради. Реч је, напросто, о сабирању 35 преговарачких поглавља у шест тзв. кластера ради наводно бржег и ефикаснијег напредовања на путу Србије у ЕУ. Та суштински небитна промена исходила је из Макронове кухиње 2020. године, подстакнута нелагодом што преговори са Србијом не напредују, а тај проблем решиће се магијском радњом угуравања постојећих 35 поглавља у 6 скупова истих поглавља. То би требало да створи утисак о олакшаној методологији прилагођавања бројних области јавне политике које би требало да се усагласе са интеграционим системом ЕУ.

Када је 2021. године био отворен тзв. Кластер 4, звани Зелена агенда и одржива повезаност (ма шта то значило), нагло је био повишен ентузијазам на обе стране домаће проевропске сцене – и на режимској и на опозиционој. Прошло је пет гладних година од када је тај скуп био отворен, али не и затворен, дакле преговарачки окончан, а да наредни Кластер 3 (Конкуретност и инклузивни раст, ма шта то значило) није отворен. На сва три угла нашег свеевропског троугла (домаћа двојка плус ЕУ) настала је паника.      

Показало се да је прави проблем ове операције много већи од реалног питања заостатка Србије у тзв. процесу приступања. На првом месту је проблем све веће дисфункционалности интеграционог система ЕУ, ако га меримо стандардним аршином успешности интеграције. Највећи показатељ овог феномена јесте немогућност ЕУ да изврши неопходне реформе целовитог система који готово две деценије иде из кризе у кризу. Та дугорочна тенденција једноставно онемогућава Унију да у своје редове прихвати било коју државу кандидата макар она идеално испуњавала све постављене услове.

Основна сврха политике проширења сада је настојање да се простор тзв западног Балкана држи под контролом геополитичког типа у складу са западним системом колективне одбране, или тачније, натовске експанзије у правцу руског истока Европе

На другом месту, бројне кризне прилике унутар ЕУ диктирале су промену у циљевима и смислу њене политике проширења. Она више нема сврху да процес приступања доведе до логичног краја - пријема хипотетичке државе. Основна сврха политике проширења сада је настојање да се простор тзв западног Балкана држи под контролом геополитичког типа у складу са западним системом колективне одбране, или тачније, натовске експанзије у правцу руског истока Европе.

На трећем месту структурних препрека Србије да напредује у нареченом процесу приступања стоји сама Србија. Њен већ деценијама декларисани пут у ЕУ до те мере се од замишљене стазе претворио у праву богазу, да сада није јасно ни куда та богаза води. Цела велика прича о европским интеграцијима стропоштала се у блато једног насилничког режима, његове кључне подршке од стране Уније и вапаја крање маргинализованог опозиционог погона због сопствене несрећне судбине.

Ово је општи контекст данашњег водвиља под шифром „трећи кластер“. У њему се огледа стабилна констелација односа између Европске уније, режима у Србији и проевропске квазиалтернативе. Оно што смо метафорички назвали мајком/маћехом двају еврољубитељна ентитета – режима и опозиције, солидно опстаје у несаломивом троуглу већ готово деценију и по.

Укратко, Унија је после промене власти у Србији 2012. године пронашла новог кључног играча у њеној важној области безбедносне и одбрамбене политике. У тој области Унија није забележила ни један велики поен током дугог периода тог неуспешног интеграционог подухвата од Мастрихта (1993) надаље. Такав поен смешио јој се у њеној крајње опортунистичкој политици стварања друге арбанашке државе (making the Nation) „Косово“. Пошто јој је прва унутрашња веза са властима Србије пукла (узмимо да је то крај августа 2011. када је тадашњи председник Србије, Борис Тадић, одбио намачки идеалан план за предају Косова и Метохије), Унија се нетом дала у потрагу за правим суспститутом те врсте сарадње. За релативно кратко време, особа је пронађена и етаблирана убрзо после редовних избора маја 2012. године. Новоформирани режим је већ приликом скупштинског прихватања нове Владе (септембар 2012) дао својим европским сизиренима први знак лојалности. Питање о Косову и Метохији у деловању те владе и потоњег режима са ранга министарства сведено је на ранг канцеларије.

 „Нормализација односа“ је еуфемизам за прави пут намењен Србији. То је процес признавања са крајњим циљем међународноправног признања друге арбанашке државе, тзв. Косова. 

У пуном складу са овом операцијом ЕУ је променила приоритете своје политике условљавања. Сада је на првом месту услова Србији за њен европски пут стало питање тзв. нормализације односа са „Косовом“. „Нормализација односа“ је еуфемизам за прави пут намењен Србији. То је процес признавања са крајњим циљем међународноправног признања друге арбанашке државе, тзв. Косова. Од тог почетка новоуређених односа Србије и ЕУ па деценију унапред годишњи извештаји Комисије ЕУ о напредовању Србије ка чланству, „нормализација са `Косовом`“ стављена је у први ред као дословно кључни услов (key priority). Ако је то приоритетни услов, онда су преостали секундарни у односу на њега. А ту спадају некада „кључни услови“ – владавина права итд. И заиста, Унија је солидно толерисала напредовање једне напредне странке са вођом на челу у правцу тоталне власти, тј. праве комесарске диктатуре. Никада као у то време Унија није имала тако добре односе са Србијом.

Колатерална штета тих политичких кретања задесила је проевропску опозицију. Њено трпљење супститута свог некадашњег челника, њено смерно понашање у статусу губитника и неузвраћена љубав Уније, готово су дирљиви. Било је ту и одређених калкулација. Ако њихова претходећа власт није могла да обави посао предаје Косова и Метохије, онда је можда и боље што је историјску велеиздају прихватила нека друга групација и неки други челник. Када тај недоличан посао буде завршен, реално је очекивати да тада задовољена Унија поново прихвати праву проевропску Србију и помогне њен подухват у складу тзв. европским вредностима.

Била је то крајње погрешна калкулација. Наиме, у реал-политици Уније, какву практикује у релацији са Србијом, вредности су само инструмент политке. У таквом окружењу вреднују се циљеви и њима одговарајућа средства. Ако је Унија била спремна да у приоритетне услове постави признање „Косова“ а не владавину права..., онда је природно да за савезника у том послу прихвати оног које је спреман да изађе у сусрет тим (страним) интересима. Тзв. европске вредности су у другом плану, или ако се хоће, конкретан политички интерес сам постаје (европска) вредност. У оквиру те врсте мерила, оних реал-политичких, А. Вучић и његова странка највећи су европејци у Србији. Иако се време дефенитивног признања „Косова“ одужило, премда без Вучићеве кривице, њихова веза остала је недирнута. Штавише, додатно је учвршћена Вучићевом понудом природних ресурса Србије јачим државама чланицама ЕУ.

А. Вучић и његова странка највећи су европејци у Србији. Иако се време дефенитивног признања „Косова“ одужило, премда без Вучићеве кривице, њихова веза остала је недирнута. Штавише, додатно је учвршћена Вучићевом понудом природних ресурса Србије јачим државама чланицама ЕУ

Вероватно је да би овај status quo европског чаробног троугла поводом Србије потрајао, и да би се ипак нашао основ за отварање Кластера 3, да се у Србији нису покренули заначајни догађаји супротне тенденције. Велики студентски покрет, који је прерастао у општенародни, знатно је уздрмао режим дубоко огрезао у корупцији и криминалу. Европска унија за то је сазнала тек после шест месеци и то захваљујући тамошњим медијима, који су и сами каснили у извештавању о свакодневним масовним протестима широм Србије. Разуме се да су и владе држава и институције ЕУ, па и сами медији, савршено добро знали шта се дешава у Србији од дана трагедије у Новом Саду. Али, били су принуђени да реагују када је и шира јавност држава чланица сазнала да у једном делу Европе режим пребија и хапси демонстранте. Тим поводом ЕУ је била принуђена да мења своју тактику према свом омиљеном вазалу.

Случај Кластера 3 није значајан по себи, већ као епифеномен садашњег стања европских послова у Србији. Тај стадијум бисмо могли назвати контролисани хаос. Дакле, у доскора стабилном европском троуглу поводом Србије дошло је до поремећаја и углова и страница. Горњи угао у који је смештена ЕУ разлабавио се чињеницом да су се две институције нашле у међусобном раскораку поводом питања о отварању Кластера 3. Док Комисија, у конкретном случају деловањем комесарке за суседску политику и проширење, настоји да отвори фамозни кластар, Европски парламент (ЕП) је против тога.И пре његове последње резолуције о Србији из 7. јула о.г, у пар претходних резолуција и одговарајућих парламентарних седница, ЕП је својом знатном већином критиковао стање у Србији и то на основу отвореног приказивања чињеничног стања. Последња резолуција била је у том погледу најжешћа, са закључком да Комисија повуче своју намеру да отвори Кластер 3. Комисија, на челу са својом председницом, остала је при свом плану. Тај потез би и лаику дао до знања да ЕП нема снагу одлучивања у овој ствари. Укратко, у области политике проширења, а она се у конкретном случају директно везује за спољну, безбедносну и одбрамбену политику ЕУ, ЕП нема наредбодавне надлежности према Комисији која представља извршну власт у тамошњем политичком систему.

Из тога би се могло закључити да је у овом случају Комисија јачи орган власти него Парламент. Значи, ЕП се у конкретном случају може означити као тело без политичке одговорности, што му омогућава слободно испољавање мишљења већине, али не и одлучивање у датој ствари. Али, ЕУ не би била то што јесте када бисмо ту имали посла са неком врстом парламентарног система. Што се тиче одлука у поменутим областима – политика проширења, спољна, безбедносна и одбрамбена политика – оне подлежу још једној политичкој инстанци, која има  снагу последње одлуке. То је Савет министара ЕУ, конкретно Савет министара за спољну итд. политику. Њега чине министри спољних политика држава чланица који, дакле, доносе последњу одлуку. Она мора бити једногласна, што значи да за њу морају да гласају свих 27 чланова тог тела. У случају несретног Кластера 3, осам држава чланица је изразило своје неслагање у вези прихватања. То значи да императивно осам министара тих држава неће прихватити предлог Комисије да се отвори Кластер 3.

Режим је остао без привида своје вољене политике приступања, будући да је у играма престола у ЕУ његова узданица, Комисија, изгубила

Да сажмемо причу око поремећаја европског угла. Видимо да у овој ствари делују три институције. Прва, Европски парламент игра малог калифа, Комисија великог, а Савет министара калифа над калифима. Њихово политичко неслагање, које смо приказали као контролисани хаос, Србију враћа у staus quo када је реч о њеном ходу по европској богази.

Последице уздрмавања врховног угла у европском троуглу, које се тичу два доња угла, нису могле остати без утицаја. Режим је остао без привида своје вољене политике приступања, будући да је у играма престола у ЕУ његова узданица, Комисија, изгубила. Проевропска опозиција, која је славила сваку критичку реч европарламентараца, на крају је остала полузадовољна пошто је типовала на пуни погодак: и да се чује критичка реч и да се отвори Кластер 3. У тој другој ствари поделила је жалост са режимом, јер то је ипак њихов заједнички именилац. Генерално, на површини све делује исто. На сцени су исти играчи и исте улоге: мајка/маћеха, зла (усвојена) ћерка и несрећна пастрока. 

Али, иза сцене стоји крчмар који не хаје што ова три играча европских послова поводом Србије праве рачун без њега. Нека се занимају још неко време. То није рачун који би га реално занимао. Када му дође тренутак да их сво троје избаци из крчме, учиниће то и без њиховог рачуна.