понедељак, 11. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Преображај Срба и "демистификовање" косовског завета
Културна политика

Преображај Срба и "демистификовање" косовског завета

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
субота, 30. септембар 2017.

Најављени раскид с косовским митом и видовданским заветом предочен је као један од услова за дефинитивно решавање косовског питања и стварање услова за „историјски договор“ Срба и Албанаца. Залагање за разградњу овог, по неким мишљењима погубног и анахроног мита део је укупних настојања да се оствари једна од кључних идеја председника Републике Александра Вучића о неопходности промене и преобликовања свести српског народа, који и даље робује својим ирационалним историјским представама и митоманским заблудама.

Поводом тзв. “унутрашњег дијалога” о дефинитивном решењу косовског питања можемо у нашим медијима препознати јасан ток којим треба да се одвија разградња и демонтирање косовског мита. У низу изјава навешћемо саме две које најбоље одсликавају подухват чији је коначни циљ прихватање реалности садржане у признавању независности косовске псеудо државе, као израза коначног историјског компромиса и главног предуслова за поспешивање европских интеграција.
 
 
Тако Вељко Лалић у уводнику листа “Недељник” каже “Један мој пријатељ каже да би организовао референдум на којем би свако ко гласа за Косово морао да дa 100 евра. Он тврди да не би било више од 20 одсто Срба. Е, то је тај косовски мит који смо ми давно у себи изгубили и зато је све остало само једна обична зајебанција. Извините на изразу”.

Није само јасно на основу којих аргумента и истраживања овај горљиви заступник идеје о крају косовског мита налази упориште за тврдњу да су Срби Косово у себи изгубили. Шта осим свог безочног цинизма може да нам понуди као опипљиви доказ и покриће за овако произвољну и ничим поткрепљену тврдњу?

Али, он се само уклапа у јасно профилисан медијски тренд који се може препознати и у ставовима социолога Срећка Михајловића, изнетим у тексту “Гутање истине о Косову” објављеном у дневном листу “Данас”:

“Приближно пре три деценије, хистерична драматизација косовског питања увела је Србију у лудило децивилизације. Управо такав потенцијал унутар Србије представља за Србију негве на ногама чија тежина онемогућава да се искорачи напред. У крајњој линији, Косово унутар Србије је болесно ткиво такве Србије. Косово за Србију срећом није рак-рана као што сам негда мислио, него тек гангренозни екстремитет. Да је оно прво, Србија не би преживела. Као да нам је некако у грлу истина о Косову и никако да прође, никако да је прогутамо, а камоли да је сваримо. Дијалог о Косову је тек трагање за лакшим гутањем истине о Косову. А како велики Срби могу да прогутају то парче истине, да Косово више не станује у Србији и да им је остало само сећање и славна историја? Како спознати да је наш бол који лоцирамо у нози која нам је одсечена (проклета гангрена) фантомски бол и да нас боли нешто чега немамо?”.

У овом тумачењу потребе за изменом свести и гутања неминовне истине, Косово је израз наше хистеричне драматизације, али и оков на ногама, болесно ткиво, гангренозни екстремитет, а наше је да прогутамо болну истину о Косову, које више није наше и представља само фантомски бол, а остало је само сећање и славна историја коју више и не препознајемо и не осећамо више у себи.

Међутим, сва досадашња истраживања, која су се бавила односом Срба према уласку Србије у ЕУ, показују да се не прихвата у огромном проценту условљавање уласка у ЕУ одрицањем од Косова и Метохије. То је јасан показатељ да косовски мит и косовски завет и даље представљају једну од централних одредница нашег националног идентитета и историјске свести.

Душан Т. Батаковић је у својим текстовима о значају Косова и Метохије у обликовању нашег односа према националном идентитету записао: “Без митова, међутим, на Балкану најчешће античких или средњовековних, није било могуће створити, у доба национализма у XIX веку, савремену националну свест, јер је сећање на народну прошлост нераздвојно од митологизованих историјских догађаја, као интегративних чинилаца националног идентитета”.

Ова два медијска исказа (у мноштву која се јављају у нашој јавности у оквиру тзв. “унутрашњег дијалога”) јасно показују у ком правцу треба да се креће процес демитологизације српског односа према Косову и Метохији, као и озбиљна политичка и медијска припрема за гутање коначне истине о Косову и наше мирење са реалношћу да оно више није део Србије.

Озбиљан допринос оваквом идеолошком и политичком инжињерингу можемо пронаћи у тексту Ивана Чоловића “Косовски мит” објављеном недавно на сајту “YU historija”. Он у њему настоји да прикаже генезу настанка косовског мита који је израз његове политичке и идеолошке инструментализације али и коришћења у дневно-политичке сврхе.

Наводи се став Миодрага Поповића који је приметио “да се у другој половини XIX века појављују документи, фолклорни, књижевни, публицистички у којима се сећање на Косово одваја од аутентичног косовског мита и постаје – видовдански мит, мит у служби освајања и освете!“.

Ради се, како каже Иван Чоловић следећи мисао М. Поповића, о псеудо миту што доводи до настанка друштвене ситуације у којој је “Видовдан пре свега симбол крваве, беспоштедне освете над свим што је турско, муслиманско уопште, то је –естетичка и хуманистичка деградација косовског мита”.

Иван Чоловић упорно у својим истраживањима, следећи своју концепцију политичке коректности и научне „објективности“, настоји да сведе Косовски мит и Видовдан на главна упоришта рађања српског националног мита, али и српског национализма, који је осветнички и заробљен у оквирима државне и националне пропагандистике:

“Нарација о Косову је све више прича о нацији(најчешће српској) о њеној борби, смрти и ускрснућу и, мада не говори о паганским митским божанствима, она има одлике својствене миту, јер се нуди као неупитна и такорећи обавезна прича. Тачније речено, тражи за себе статус такве приче”.

Заиста је веома проблематично што се нарација о Косову јавља најчешће као прича о српској нацији и српском националном идентитету, јер то и највише забрињава и опседа Ивана Чоловића. Зато он не пропушта прилику да каже да су за формирање националистичког дискурса У Војводини Црној Гори и Србији најзаслужнији били Вук Караџић и Његош јер: “Главна вредност коју они славе су народ и његов наводно природан – национализмус – како је писао Вук”.

Овакво свођење Вука и Његоша на идеологе и промотере српског национализма само је израз тежње Ивана Чоловића да косовско опредељење и видовдански завет сведе на приземно политиканство оличено у осветничком српском национализму.

У том тону је и тврдња Ивана Чоловића да је и прослава 500. годишњице Косовске битке 1889. године искоришћена да се „краљевска власт и краљ лично, као и српска војска, покажу као чувари сећања на Косово и косовски завет, наследници кнеза Лазара и косовских јунака, и што је било најважније, људи спремни да народ поведу у дугоочекивану победоносну битку у којој ће њихови преци пали на Косову бити освећени“.

Аутор овог текста изнова симплификује и своди косовско опредељење и косовски завет на неутаживу тежњу Срба за осветом, иако мит о Косову има много сложенију и далекосежнију улогу и значај и не може се сводити на пуку осветничку димензију. Иван Чоловић тако недопустиво поједностављује српску историју сводећи је само на различите манифестације чувања, политичког и пропагандистичког инструментализовања косовског мита.

Он то чини и када пише о Балканским ратовима, Првом светском рату, југословенском Косову, новим косовским мученицима и осветницима. Он посебно наглашава политичку инструментализацију косовског мита у време владавине Слободана Милошевића када се, како он то каже, државна и политичка криза на Косову наводно јавила као претња опстанку Срба и српска државе: “а коју су те и претходних година на драматичан, апокалиптичан начин описивали српски писци, књижевници, уметници, популарни народни певачи, новинари, црквени угледници, историчари и други научници”.

У фокусу Ивана Чоловића не постоји дуготрајан процес прогона и насиља на Косову и Метохији јер за њега су то претеривања и наводна државна криза. Притом, он говори о оживљавању старог и новог косовског страдања Срба, не водећи никако рачуна о стварном трагичном и тешком положају Срба на Косову, што је довело до његовог масовног исељавања, узрокованог вишедеценијским албанским насиљем које се није смело ни спомињати у нашој јавности.

Али, Иван Чоловић истрајава у тврдњи да се радило о наводној претњи, што је разумљиво када се сагледа на који начин он тежи да истрајно приказује косовски мит као ординарно средство политичке инструментализације и осветништва. Он (неутемељено тумачећи Ђинђићев однос према Косову) тврди да је Војислав Коштуница имао прилику да се ослободи и баласта националистичког мита о Косову јер, после изгубљеног рата на Косову, вредност косовског мита на политичком тржишту у Србији је знатно опала и политичари који су га и даље експлоатисали трудили су се да ту експлоатацију прилагоде новим, послератним околностима.

Иван Чоловић говори о изгубљеном рату на Косову и при томе ниједном речју не спомиње природу тог рата који је био пре свега агресија НАТО пакта на СРЈ и то без одобрења Савета безбедности ОУН. Али, зато су се по њему на Косову у то време интензивирали сукоби Срба и Албанаца (нема ни спомена о деловању терористичке УЧК), док су снаге НАТО алијансе бомбардовале положаје српске војске на Косову и циљеве у Србији (не каже се које циљеве и колико је било цивилних жртава): “а на радију и телевизији одзвањале су старе и нове песме о Видовдану, с јасном намером да се рат против Запада и његове оружане силе у који је Милошевић увео Србију представи као још један наставак Косовске битке, то јест још један славан војни пораз и још славнија морална победа”.

Очигледно је да је брутална агресија снага НАТО пакта за овог демистификатора косовског мита представљала наш рат против западне цивилизације и неразумни и ирационални наставак Косовске битке. Овакав тзв. научно заснован приступ расправи о Косовском миту још једном је показао сву једностраност и идеолошку острашћеност Ивана Чоловића, чија је главна идеја садржана у његовом јасно израженом ставу да се морамо ослободити баласта националистичког мита о Косову и Видовдану јер једино тако можемо престати да водимо рат против Запада и прихватимо политичку реалност да су Косово и Метохија само наша историјска и митолошка обмана и химера и да је дошло време да одбацимо тај воденични камен који је само оптерећење на нашем светлом и демитологизованом путу у заједницу цивилизованих европских народа који су ослобођени националних митова.

Али, не треба заборавити мудар и далекосежан савет знаменитог српског историчара Радована Самарџића, који је деведесетих година записао да је “преображај Срба поново почео у знаку Косова”.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер