Језик, Жрнов и Косово или о фатализму, јавашлуку и „гледању у прошлост“

Краљ Александар и Вук Караџић, два српска вандала

Популарна тема, која веома често искрсава у последње време када год се покрене расправа о историјским споменицима на територији Београда, јесте судбина средњевековног утврђења Жрнова на врху Авале, који је по Александровом налогу уништен да би се могли положити темељи за Мештровићев Споменик Незнаном јунаку. Минирање и брисање са лица Авале археолошког локалитета XII-XV века да би се на његовом месту израдио безлични Мештровићев маузолеј неки пореде са неукусном изградњом маузолеја Његошу на месту његове капеле на Ловћену, а они одлучнији отворено прозивају „масона Александра Карађорђевића“ за изградњу „масонског храма“ (структура Споменика је, као што је познато, пирамидална, а знамо ко је волео пирамиде) и систематско уништавање српске баштине и историје на жртвенику интегралног југословенства.

При томе је тешко рећи која емоција ту више превладава – жал за импресивном тврђавом изнад Београда која је могла (и морала) бити обновљена, и која је могла (и морала) бити „туристичка атракција“ Београда, или мржња према „руглу“ које је на његовом месту сазидао Краљ Ујединитељ по пројекту једног од највећих и најостваренијих вајара свога времена.

Веома сличну причу имамо сваки пут када се поведе иоле озбиљна прича о проблемима савременог књижевног српског језика. Колико год разматрана тема била горућа и акутна, неће проћи много времена пре него што неко оптужи „аустријског шпијуна“ Вука Караџића да је „уништио и осакатио српски језик“, одрекавши се „блиставе српске средњевековне традиције“ да би Србима као стандард увео „језик чобана“ да би их још једном „ишчупао из корена“ и „уништио њихову баштину“, а све за рачун, кога друго, него „аустријске тајне службе“.

Да ствар буде још гора, изговор да је „Вук све упропастио“ веома често се потеже као аргумент у расправама које се тичу потпуно реалних питања везаних за опстанак српског језика (потискивање ћирилице, фалсификовање „бошњачког“ и „црногорског“ језика, разградња књижевног стандарда, одсуство језичке културе итд.), и као алиби за одбијање да се по било ком од ових питања учини било шта корисно и продуктивно. Штавише, врло често ћете аргументе против „Вуковог чобанског језика“ чути од људи који ни најмање не маре за сопствену културу изражавања, док се према правопису и писму уопште односе са распојасаним јавашлуком.

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице.

Жрнов је поучна прича о немару Београђана '30. година XX века према културној баштини сопственог града, али далеко од тога да је то једина запуштена тврђава на територији Србије. Рас, Маглич, Сталаћ или Ужички град представљају бисере средњевековног градитељства, умногоме импресивније (и потенцијално туристички занимљивије) од Жрнова, па су опет препуштене истој врсти немара, запуштености и запарложености која је граду на Авали на крају коначно пресудила. Скренути пажњу на ову запуштеност, и покренути иницијативу да се споменик обнови и очува од пропадања, организовати групе добровољаца и прикупити донације никада није било лакше, али српска јавност више воли да пролива сузе над оним што је заувек изгубљено, него да запне да спасе оно што се спасити још увек може.

Грађани Србије се данас према споменицима односе са истим немаром са којим су се Београђани '30-их односили према Жрнову, подразумевајући да је то „питање за државу“, и више него спремни да зајаучу – након што држава на том плану поново направи неки пасјалук.

Слично је и са српским језиком пре Вукове реформе. Српскословенски списи никада нису били доступнији, а коришћење алтернативних метода писања никад лакше. Заинтересовани на својим мобилним уређајима већ имају на располагању и старословенску ћирилицу, и глагољичко писмо, и потребно је само мало добре воље да се покрене неки пројекат који би тај лепи („нечобански“) српски језик спасао од заборава. (Истовремено, и упркос томе, добром делу наших сународника је тешко да издвоје пар минута и подесе и оних Вукових 30 слова на мобилном телефону.)

Али викати „Вук је био аустријски агент“ је много лакше него приредити критичко издање неког српскословенског списа, или макар покренути блог на славјаносербском, српскословенском језику, или бар неком од дореформских српских правописа. Уместо тога, опадачи Вука и његовог „језика чобана“ га нападају на веома вулгаран и недостојанствен начин (неко би рекао „чобански“), али им није ни на крај памети да покушају да оживе језички стандард за којим тако усрдно проливају сузе. Нити би то знали да ураде све и да хоће, јер се њихово интересовање за у тему завршава са бацањем камења на Вука, и усрдном деградирању савременог књижевног језика.

Косово је „увек већ изгубљено“

На потпуно идентичан начин српска јавност се односи према питању Космета и, важно је нагласити, тренутне власти у Србији, а поготово Председник републике, веома вешто тим односом манипулишу како би, безмало, добили одрешене руке да ово најважније од свих националних питања решавају по свом нахођењу, у складу са својим ускополитичким и приватним интересима, и, што је најгоре, за рачун своји западних покровитеља који ни Србима ни Србији не желе ништа добро.

Председник се управо ових дана пожалио на опозицију која чека да он лично „изда Косово“, како би њих избавио бављења овим питањем, а како би затим могли да га руше са власти као осведоченог издајника и проклетника. И ова опаска је – част малобројним изузецима на опозиционој сцени – веома проницљива, и у основи тачна. Александар Вучић очекује да се његови политички противници поставе према његовим потезима по питању Косова са једнаким фатализмом и малодушношћу, са којом су се он и његови сарадници поставили према издајничким и колаборантским потезима које су, корак по корак, спроводили његови претходници.

У складу са већ успостављеним обрасцем, оно што је учињено, прихваћено и потписано је „у камен уклесано“ и непромењиво, изгубљено једном за свагда, и по том питању се не може ништа више учинити, нити треба покушавати. И као што се актуелни председник са овом врстом судбинског фанатизма односи према грешкама својих претходника, опозиција се већ сада тако односи према корацима које он спровео – према бриселским споразумима, укидању српских општина, судова и докумената на Космету, прекиду емитовања сигнала мобилне мреже, успостављању границе итд. Након што се дело учини, ми смо спремни да дословно деценијама и вековима јадикујемо због тога, али скоро никад да учинимо нешто да санирамо штету коју је „погубна политика из прошлости“ нанела нашем друштву и држави.

Косово се тако показује као „увек већ изгубљено“, а указивање на „неповратну грешку претходне власти“ (Милошевићево потписивање Кумановског споразума, Коштуничино препуштање КФОР у руке НАТО, Тадићево истискивање Унмика за рачун Еулекса, Борково увођење границе, Дачићев Бриселски споразум, Вучићево укидање општина и судова) служи као вечити алиби за следећи незаконити, противуставни и антидржавни потез који само што није начинила актуелна власт. При томе је оно што се већ дало вечити изговор и оправдање за оно што тек треба да се да̂, док је оно што се још није дало (а мораће) вечито оправдање за оно што се већ дало (а није морало). И тако укруг, док и од земље, и од државе, и од народа не остане ништа што би још могло да се прода, поклони и изда, и док нас душмани не оставе на миру јер немају ништа више да нам отму.

Одбрана Космета на два фронта, или како то раде озбиљне државе

Неопходно је стога да сваки добронамеран, родољубив и политички самосвестан грађанин коме је јасно да се на Космету не решава само питање територије, већ питање опстанка и српске државе и српског народа у целини, без обзира на своје политичке преференције или симпатије, овом питању приступа прибрано, трезвено, и уз јасно разликовање два различита колосека политичке борбе. Један колосек подразумева бескомпромисну и доследну критику досадашње – без претеривања и без обзира на отрцаност те претерано рабљене фразе – издајничке политике, односно свих прозивзаконитих и противуставних потеза које су спровеле све досадашње власти (а актуелни режим поготово), и настојање да се те грешке или злочини исправе, а штета од њих санира. Други колосек подразумева стрпљиво, упорно и аргументовано инсистирање на томе да држава Србија не оде ни корак даље на путу који је неумитно води најкраћим путем у пропаст.

Када је у питању први од ова два фронта, грађани су ту позвани на политички сукоб са влашћу која је узурпирала државне институције, и која их злоупотребљава да би спроводила незакониту и противуставну политику. Када је у питању други – потребно је да грађани максимално подстичу државне институције на вођење одговорне политике, укључујући и чисто политички притисак да се одређени уступци на међународном плану учине не само неприхватљивим, него незамисливим.

Разликовање ова два плана унутрашње политичке борбе и одговорног вођења спољње политике представља саморазумљив елемент грађанске културе у свим озбиљним државама и друштвима света. Да ли је у САД неко присталица демократа или републиканаца, и да ли му је Доналд Трамп прихватљив као председник државе потпуно је нерелевантно за негативну оцену могућности да се Русија, макар и на најбезначајнији начин (онако како се у Србији то ради јавно и отворено) умешала у исход америчких избора. Да ли је у самој Русији неко присталица Владимира Путина, или не, ни на који начин нема утицаја на однос руског друштва као целине према питању Крима. Баш као што у суседној нам Грчкој нема никакве везе да ли је неко конзервативац или левичар, да ли је либерал или националиста, када се покрене национално питање имена њиховог северног суседа.

У Србији се, још једном, ова два домена политичке делатности непрекидно мешају, а одсуством елементарне политичке оријентације грађана се грубо и масовно манипулише. Широко је распрострањена појава да опозиција подршку за унутрашњу политичку борбу тражи изван земље (у добром делу јавности постоји истинско убеђење да је то једини начин да дође до смене власти), а да власти стабилност на унутрашњем плану плаћају вођењем антидржавне и антинационалне политике на међународној сцени. Важи и обрнуто – саморазумљиви елементи спољне политике (сарадња са Русијом и Кином, отпор окупацији Космета, очување Републике Српске и српског народа у Црној Гори), који би требало да буду дефинисани као безупитна и неспорна питања националних и државних интереса, потежу се као алиби и аргумент на плану унутрашње политичке борбе, или, како смо видели недавно, чак на плану борбе за власт на локалном плану.

Непромењиво и неодређено – о злоупотребама прошлости и будућности

Зли језици на Западу су одувек оптуживали словенске народе да су склони „фатализму оријенталног типа“, који се сматрао за суштинску супротност „предузимљивог и борбеног европског духа“ (који данас популарно зову „протестантском радном етиком“, иако са тим нема везе). Словени, и Срби међу њима, оклеветани су тако да своју судбину никада не узимају у своје руке, већ се радо препуштају на милост и немилост различитим тиранима, аутократама и „домаћинима чврсте руке“, очекујући да ће, у крајњој линији, „бити све како Бог да“, иншалах.

Данас још популарнија клевета против Словена и Срба јесте да су у питању народи са „вишком историје“, који су толико „загледани у прошлост“, да нису у стању да направе елементарне и саморазумљиве кораке у бољу будућност. Као што је то случај са сваким етничким стереотипом, и ова карикатура има у својој основи неки истински увид, али се њом, још једном, грубо манипулише. До те мере – да је она постала credo званичне западне колонијалне политике на Балкану, која истовремено толерише све ауторитарније и репресивније режиме различитих балканских „домаћина“, докле год ти „домаћини“ на међународном плану понављају ову мантру о „окретању леђа прошлости“ и „гледању у будућност“.

Својим чувеним мисаоим експериментом о „будућој поморској бици“ у спису О интерпретацији, Аристотел нам је пре две и по хиљаде година показао шта се догађа када се непромењивост и неумитност прошлости екстраполира на догађаје у будућности (долази под знак питања темељно логично начело да је неки исказ „или истинит, или није“). Челична нужност узрочно-последичних веза које су довеле до историјских догађаја (и историјских грешака), без икаквог оправдања, Хјумовском навиком преноси се на будуће догађаје, па тако срушени Жрнов води разарању и нестајању Раса и Маглича, Вуково одустајање од српскословенског и славјаносербског стандарда указује на неумитност нестајања савременог српског језика и писма за рачун Загреба, Сарајева и Подгорице, а „неопростива и непоправљива издаја“ на Космету која се већ догодила служи као оправдање за издају која ће се тек починити.

Друштво које опсесивно покушава да измени ток сопствене историје (макар тако што ће је реинтерпретирати и ревидирати, док од ње не остане ништа) са лакоћом наседа на флоскуле о „безалтернативном путу у ЕУ“, „неповратно изгубљеном Косову“ и „обавезујућем споразуму“. Стање људског рода је увек било, и увек ће бити такво, да ниједан пут није безалтернативан, а још мање је „неповратан“ и „обавезујући“. Свака нова генерација српског народа, баш као и свих осталих народа, има прилику да исправи грешке својих родитеља, а да сопственим грешкама обремени своје потомке, који ће након тога и сами понављати те исте одлуке, и доносити те исте изборе. А ми ако будемо опсесивно и ирационално фиксирани на грешке које су начинили наши преци, дозволићемо да се у наше име почине још веће грешке, и нанесе још већа штета.

Да, наш народ воли да „гледа у прошлост“; и да, наш народ пречесто не води рачуна о будућности. Нашим односом према прошлости царује вечита сумња, оспоравање и жеђ за окретањем точка историје унатраг, док нашим односом према будућношћу пречесто господари слепо препуштање спољашњим ауторитетима, и малодушно одсуство вере у сопствену снагу, и снагу своје деце. И тако разапети између прошлости која је у вечитом покрету и будућности која је уклесана у камен, своју садашњост препуштамо јавашлуку, немару и небризи. Јер за наше стање је увек крив неки Ancien Régime, неки Милошевић, неки Броз, неки краљ Александар, а будућност је увек уклесана у камен, безупитна, безалтернативна и неумољива.

И док не схватимо да је прошлост та која је безалтернативна и непромењива, да је историја једини пут којим се не можемо вратити назад, и да нема те „боље будућности“ која ће променити ко су нам преци, и шта су нам оставили у аманет да чувамо и бранимо, тек тада ћемо бити у стању да схватимо да је будућност отворена и неодређена, да ка њој непогрешиво води безброј путева, и да нам у њој није судбински зацртано ништа што сами не одаберемо, и што сами не прихватимо као такво. Рас и Маглич, Грачаница и Дечани не морају да нестану. Језик Светог Саве и Доситеја Обрадовића не мора бити заборављен. Ћирилица не мора да ишчезне. Косово се не мора издати. Срби не морају изумрети. И ништа од тога се неће десити, ако само престанемо да постављамо питање „да ли је морало“, и почнемо да постављамо питање „шта мора“.

Тек када схватимо да не морамо ништа, схватићемо шта морамо. А када најзад почнемо да радимо оно што морамо, уместо онога што нам је суђено, зацртано и „индикативно орочено“, приметићемо да мноштво нерешивих проблема уопште није нерешиво. И да се већина непоправљивих грешка из прошлости, додуше, не може изменити, али се може исправити. А оне које се не могу исправити, могу нас научити како да их не поновимо. За то је потребно да поштујемо прошлост, да не фетишизујемо будућност, и, што је најважније, да се у садашњости одлучно оканемо јавашлука.