Zamislimo samo kakva bi se galama digla da je slučaj obrnut, tj. da Rusija od Srbije zahteva nešto što će uterati manje para u državnu kasu, prinuditi većinu građana da skuplje plaća benzin i još pri tome ošteti interese, recimo, neke zajedničke srpsko-američke kompanije!?

Ne znam da li ste primetili da, čast izuzecima, tako odlučni, ljuti i beskompromisni sindikalni lideri postoje samo u javnom sektoru i državnim preduzećima? Pa se nešto pitam, gde li su te „Valense“ da tamo kod privatnika i stranaca malo zagrme, organizuju i povedu „radničku klasu“.

Posle decenijske inflacije obećanja, došla je deflacija poverenja. Niko nikome više ništa ne veruje. Ne veruje se političarima, ne veruje građanima, ne veruje poslovnim ljudima, ne veruje koalicionim partnerima... Svi se i svuda osećaju zakinutim, prevarenim i izneverenim.

Afera Vikiliks je već sada razotkrila naličje i licemerje visoke svetske politike. Naročito američke – čija vlada juri DŽulijana Asanža, dok, s druge strane, u Srbiji i drugim satelitskim državicama i teritorijama direktno finansira lokalne medijske projekte.

Potencijalno najlepša stvar po naprednjake nije se odigrala u nedelju u Areni, nego dan ranije na sednici predsedništva DS, gde je Boris Tadić, između dva izvinjenja, rešio da malo trenira unutarstranačku demokratiju, razume se, na polovičan i već po običaju najgori način.