Ono što me u ovom trenutku najviše brine jeste to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija i aktiviranje gotovo svih patriotskih resursa za jedno tako malo i tako nemušto „ne“. Ali svakako je čak i takvo bledo, muljavo i nemušto „ne“ bolje od „junačke“ i brze kapitulacije koja nam se smešila.

Pobedili su Miloševićevi (i Šešeljevi) ljudi, ali koji su – gle čuda – u međuvremenu počeli da zastupaju, više-manje, Đinđićeve ideje. (Razume se, u onoj meri u kojoj se uopšte može reći da postoji tako nešto kao Đinđićevo političko zaveštanje ili politički program.)

Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći „ne“ i politički preživeti – pa se čak  i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata, da ne kažemo, strane okupacije. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka.

Najmučnije je bilo gledati kako se, unutar debate o odbrani KiM, vlast i glavna opoziciona stranka uzajamno prepucavaju i optužuju ne oko toga da li je i ko je izdao Kosovo, već da li je i ko je od njih, zapravo, „skrenuo sa evropskog puta“.

Ko bi do pre samo nekoliko godina mogao pretpostaviti kako će se Miloševićevi i Šešeljevi politički učenici, takmičiti međusobno u revnosti i privrženosti evro-integracijama?! A u rezervi čeka novi-stari DS, koji teško da može i hoće da im po tom pitanju bude velika opozicija.