Nema sumnje da Vučić do daljeg ostaje glavni srpski  politički faktor. Ali, sem ukoliko u narednim danima ne usledi još neki dramatičan obrt može se reći da ipak najverovatnije više neće biti onoliko dominantan koliko je to bio pre samo nekoliko sedmica.

U normalnoj situaciji, normalan čovek ili narod bi, posle određene količine uloženog napora, naprosto odustao i krenuo na drugu stranu u potrazi za alternativom.

Ono što me u ovom trenutku najviše brine jeste to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija i aktiviranje gotovo svih patriotskih resursa za jedno tako malo i tako nemušto „ne“. Ali svakako je čak i takvo bledo, muljavo i nemušto „ne“ bolje od „junačke“ i brze kapitulacije koja nam se smešila.

Pobedili su Miloševićevi (i Šešeljevi) ljudi, ali koji su – gle čuda – u međuvremenu počeli da zastupaju, više-manje, Đinđićeve ideje. (Razume se, u onoj meri u kojoj se uopšte može reći da postoji tako nešto kao Đinđićevo političko zaveštanje ili politički program.)

Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći „ne“ i politički preživeti – pa se čak  i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata, da ne kažemo, strane okupacije. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka.