Prelomni događaj se verovatno odigrao u noći između 30. aprila i 1. maja kada su u planski izvedenom ubilačkom napadu NATO bombardera ubijeni Gadafijev najmlađi sin i troje unučadi. Od tog trenutka, jedna nelegitimna vojna intervencija prerasla je u „savršen“ (u smislu „perfektan“, „potpun“) zločin.

Sve u svemu, vlast nas je još jednom ponizila ovim nepotrebnim skupom. Baš kao što su to, samo na drugi način, učinili i gej paradom, rezolucijom u Generalnoj skupštini, jednostranim izvinjenjima... A opozicija je, pak, još jednom pokazala da nijednu od tih stvari nije u stanju ili ne želi da spreči.

Radi se, zapravo, samo o još jednom školskom primeru kako se neozbiljno pristupa najvažnijem i najtežem državnom pitanju. Jer, ako smo zaista želeli podelu, onda smo prethodnih godina na kosovsko-metohijskom terenu morali igrati mnogo čvršće, a ne ovako kao što smo se ponašali.

Čak i za beogradske otužne medijsko-političke prilike neobično je što možda najznačajnija nacionalna bitka u poslednjoj deceniji protiče gotovo neprimećeno od srpske javnosti koja se danima bavila „sudbinskom“ dilemom da li će Toma Nikolić pojesti uskršnje jaje i da li će izbori biti u decembru ili januaru.

Siguran sam da je i sam ruski premijer ostao pomalo zbunjen toplinom dočeka, tačnije rečeno, erupcijom emocija i oduševljenja koje ga je dočekalo kada se pojavio na Marakani. I ta emocija nipošto nije beznačajan „kapital“, samo ako ga se želi, ume i sme adekvatno uopotrebiti.