Nikada niko pre Vučića nije toliko puta javno izgovorio „neću da vas lažem“ („mi nećemo da lažemo i obmanjujemo kao oni pre nas“. „Veruju mi i u Moskvi i u Berlinu zato što govorim istinu“). A pri tome mu je čitava politika i čitava karijera satkana od neistine, obmane i manipulacije.

Ne mogu da verujem u bajku o „lukavom patriotizmu“ koja se plasira iz nekih krugova režimskih i „DB-patriota“, dok se zavodi lična diktatura, izdaje Kosovo, sprovodi Briselski sporazum, izbegava izjašnjavanje o Južnom toku i intenzivira „evropski put“.

Samo to da kada „meka moć“ odradi dobro posao onda divizije, žrtve, patnja i pogibelji možda nisu ni potrebni. S tim da će Rusi i Srbi, kao i obično, tu mudrost naučiti na teži način – i na sopstvenoj koži.

Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do kraja ponize „ruskog medveda“, pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“. Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i toliko poniženje. Nikoga nije preporučljivo ponižavati i izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i „izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke „elite“.

Nije sve to počelo sa Vučićem i SNS-om. Sećam se „kriznih štabova“. Sećam se bahatosti Čede Jovanovića, Bebe Popovića i Gorana Vesića. To treba imati na umu radi istine – ali nikako opravdanja za one koji danas nastavljaju i još radikalizuju upravo one najgore i najautokratskije tendencije svojih DOS-ovskih i SPS-ovskih prethodnika.