субота, 20. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Фарса од драме

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 22. јануар 2014.

„Село гори, а бабе се чешљају“. Не верујем да се краће и прецизније може дефинисати актуелни политички тренутак, који, с једне стране, карактерише идилична политичко-медијска пасторала типа „све цвета и расте“, а са друге, опет, вештачки произвођена психоза ванредног стања, ванредних избора и рата свих против свих.

Формално гледано, разлога за изборе и узбуну нема. Влада је сложна,  стабилна и напредујемо на свим пољима. Косово се решава, преговори са ЕУ коначно почињу, производња расте, незапосленост пада, инвестиције пљуште са свих страна. Криминалци се хапсе, злочини се расветљавају, а шеици, Руси, Кинези и Немци просто утркују ко ће више и повољније уложити у захукталу српску привреду.

Шалим се? Иронишем? Наравно. Али такође и верно преносим – трагикомичну и апсурдну – слику коју стварају официјелни српски медији у освит (коначног) почетка преговора са ЕУ (током којих нас, нема сумње, чекају само нови притисци, уцене и понижења), и у тренутку док Александар Вучић треба да разреши дилему већу од свих у новијој српској историји – хоће ли ванредних републичких избора бити, или неће. А најгоре је што у тој лажној драми са елементима фарсе (са)учествује практично читава медијска и политичка сцена.

Сви гледају то пренемагање, сви, тобоже, разумеју ту тешку дилему и муку  („шта ли је боље за Србију?“) и само што му већ хорски не поручују у песми и телеграмима подршке – „ма, није важно, како год решиш, само Ти немој више да се нервираш и мучиш, а нама како буде“. А сви знају шта-ко је кључни фактор и шта једини критеријум од којег та „болна одлука“ зависи. Упркос томе, на прсте једне руке се могу набројати изузеци, односно, медији и појединци који то пренемагање демаскирају и називају правим именом.

Заправо, још горе и потенцијално најопасније од свега јесте што носилац моћи и његово окружење, чини се, при свему томе искрено верују да су предмет неке невиђене медијске хајке и кампање. (Или, ипак, не верују – што се искрено надам – него таквим циничним изјавама само покушавају да забашуре истину о сопственој, готово апсолутној медијској доминацији?)

Да ли можда неко заиста мисли како су насловне стране са нападима на председника и премијера знак новинарске независности и узнапредовале медијске слободе, а не тек показна вежба шта их све чека ако се усуде да покушају да заиста буду власт и да се понашају у складу са својим номиналним функцијама.

То да се на ситне фронцле сецка и развлачи опозиција, на то смо, нажалост, навикли свих ових година, и то, поштено говорећи, заиста није изум актуелне власти (мада су они, без сумње, ту праксу видно унапредили и дигли на још „виши“, односно бруталнији и примитивнији ниво). Елем, ако се узме да је то што се по медијима ради опозицији нормално (мада није), периодично медијско черечење Николића и Дачића може да значи само две ствари – или су медији у Србији досегли степен максималне слободе и храбрости (а неће бити да јесу), или су просто напујдани од стране некога ко у држави има моћ већу од председника и премијера.  

Једна моја добра познаница, увек спремна да као вучица младунце брани српске медије чак и када они ту одбрану не траже и не заслужују, на овом месту обично има умесну поенту, коју ваља узети у обзир: „Медији су само огледало стања у друштву и не може се од њих очекивати да имају више слободе и више плурализма него што постоји у друштву“. И у томе има доста истине, мада не мислим и да је то довољно објашњење (медији, наиме, нису само пасивно и невино „огледало“, него активни и моћни чиниоци наше несреће), а још мање оправдање за ову и овакву медијску сцену. Али то, ипак, јесте контекст који треба имати на уму.

Не може се од другог очекивати више него што си сам спреман да учиниш. Погледајмо политичку сцену, погледајмо парламент, погледајмо опозицију – па и ту нико, сем неколико представника ДС-а и Марка Јакшића из ДСС-а, не сме Александра Вучића ни именом да помене. И сви се, како они из власти, тако и из назови-опозиције тискају пред његовим кабинетом у нади да ће или бити узети у обзир за будућег коалиционог партнера – или макар бити поштеђени истраге, афере и медијског линча.  

Погледајмо интелектуалце, погледајмо универзитете и „националне“ институције. Зашто очекивати од сиромашног новинара или задуженог и уцењеног власника да буде храбрији од материјално и статусно углавном врло добро обезбеђеног академика или редовног професора? А они ћуте. Или се, евентуално, ту и тамо појаве да уопштено критикују „ситуацију“. Или се чак „принципијелно“ нуде новом господару („боље ми, него они“), тобоже, да од оних других „спасу“ патриотску – или европску – ствар, да тотално не пропадне. Нико неће да се превише замери и ризикује. Али ће се, зато, управо они који су до јуче највише и најпонизније служили, сутра са највећим и скоро лешинарским жаром сутра „принципијелно“ обрушти на бившег моћника, када он буде поклекао.

На крају крајева, треба се сетити да су, не рачунајући оне од почетка ангажоване у опозицији, припадници интелектуалне и културне елите и против Милошевића устали тек онда када је он почео да слаби – у другој половини деведесетих – а масовно тек онда када се у акцију рушења активније укључио Запад.

Делом разочарани, делом намирени, они се данас тога нерадо сећају. Али зато данашњи властодршци то добро знају и памте. И извукли су поуку – па чак и „преучили“. Ако ништа друго, а оно због тога што су то лицемерје елите осетили на сопственој кожи – с обзиром на то да су тада они (и Николић, и Дачић, и Вучић – мада за овог последњег није баш сасвим јасно?!) били на супротној, антизападној, Шешељевој и Милошевићевој страни. И знају како су прошли. Као што знају да им ни сви могући аргументи, памет и добијени гласови нису били довољни да се докопају власти, или макар повољнијег медијског третмана. Те су, на крају, и они „обрнули ћурак“ и, са све руском химном у мобилном телефону и патриотским кредитом стеченим у претходном периоду, (с)кренули на запад.

Или неко можда заиста мисли да је чиста случајност то што их је, сву тројицу, карта коначно потерала баш онда када су променили страну и геополитички правац? Далеко од тога да их правдам. (Напротив. Неке битке морају водити и неки ставови се морају заступати, чак и ако знамо да ће актуелно бити „губитнички“. На страну што исход ове битке, заправо, уопште и не мора бити такав и не би био да су поменуте „патриоте“, а и они пре њих, били искренији, више способни и мање алави на власт и/или паре.) Само, дакле, покушавам да разумем и да оно што се догодило правилно дијагностикујем. А без тачне дијагнозе, нема излечења.

Мада, да се не лажемо, постоје и оне фаталне дијагнозе, након којих напросто нема помоћи. Да ли много грешим ако кажем да ми се чини како је Србија данас веома, веома близу управо таквој дијагнози и таквом исходу?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер