Преломни догађај се вероватно одиграо у ноћи између 30. априла и 1. маја када су у плански изведеном убилачком нападу НАТО бомбардера убијени Гадафијев најмлађи син и троје унучади. Од тог тренутка, једна нелегитимна војна интервенција прерасла је у „савршен“ (у смислу „перфектан“, „потпун“) злочин.

Све у свему, власт нас је још једном понизила овим непотребним скупом. Баш као што су то, само на други начин, учинили и геј парадом, резолуцијом у Генералној скупштини, једностраним извињењима... А опозиција је, пак, још једном показала да ниједну од тих ствари није у стању или не жели да спречи.

Ради се, заправо, само о још једном школском примеру како се неозбиљно приступа најважнијем и најтежем државном питању. Јер, ако смо заиста желели поделу, онда смо претходних година на косовско-метохијском терену морали играти много чвршће, а не овако као што смо се понашали.

Чак и за београдске отужне медијско-политичке прилике необично је што можда најзначајнија национална битка у последњој деценији протиче готово непримећено од српске јавности која се данима бавила „судбинском“ дилемом да ли ће Тома Николић појести ускршње јаје и да ли ће избори бити у децембру или јануару.

Сигуран сам да је и сам руски премијер остао помало збуњен топлином дочека, тачније речено, ерупцијом емоција и одушевљења које га је дочекало када се појавио на Маракани. И та емоција нипошто није безначајан „капитал“, само ако га се жели, уме и сме адекватно уопотребити.