Замислимо само каква би се галама дигла да је случај обрнут, тј. да Русија од Србије захтева нешто што ће утерати мање пара у државну касу, принудити већину грађана да скупље плаћа бензин и још при томе оштети интересе, рецимо, неке заједничке српско-америчке компаније!?

Не знам да ли сте приметили да, част изузецима, тако одлучни, љути и бескомпромисни синдикални лидери постоје само у јавном сектору и државним предузећима? Па се нешто питам, где ли су те „Валенсе“ да тамо код приватника и странаца мало загрме, организују и поведу „радничку класу“.

После деценијске инфлације обећања, дошла је дефлација поверења. Нико никоме више ништа не верује. Не верује се политичарима, не верује грађанима, не верује пословним људима, не верује коалиционим партнерима... Сви се и свуда осећају закинутим, превареним и изневереним.

Афера Викиликс је већ сада разоткрила наличје и лицемерје високе светске политике. Нарочито америчке – чија влада јури Џулијана Асанжа, док, с друге стране, у Србији и другим сателитским државицама и територијама директно финансира локалне медијске пројекте.

Потенцијално најлепша ствар по напредњаке није се одиграла у недељу у Арени, него дан раније на седници председништва ДС, где је Борис Тадић, између два извињења, решио да мало тренира унутарстраначку демократију, разуме се, на половичан и већ по обичају најгори начин.