Морам признати да се озбиљно колебам између васкрсле „државотворности“ Чедомира Јовановића – са све националном заставом која избија из позадине – и економско-патриотских спотова Млађана Динкића у којима Млађа грми против „партијске државе“, пљачке и нелогичности у систему ПДВ-а.

Госпођа Меркел и, нарочито, министар Вестервеле последњих месеци као да су се трудили да кад год за то постоји прилика доспу још мало соли на живу косовску рану. А то баш и није најпрепоручљивије у земљи у којој постоји узречица „мрзим га ко Немца“.

Из српске перспективе, Унија је своју магнетну привлачност почела да губи још од када су чланице постале Бугарска и Румунија, земље које се у српској јавности традиционално, с разлогом или без разлога, доживљавају као друштва која су цивилизацијски и културно испод нас.

Срби су у финале последњег века ушли неприпремљени, са вишком претенциозности и мањком познавања противника и околности. А и геополитичка срећа која нас је пратила током већег дела овог периода окренула нам је леђа. Распоред мечева је био неповољан, судије ненаклоњене, а противници мотивисанији.

Чак и овако девастирани и полуокупирани имамо понешто да понудимо и чиме да припретимо. А поготово тих адута има у разговору са бившом југословенском браћом – Словенцима и Хрватима, који су са својим производима за последњих десет година преплавили Србију.