Најмучније је било гледати како се, унутар дебате о одбрани КиМ, власт и главна опозициона странка узајамно препуцавају и оптужују не око тога да ли је и ко је издао Косово, већ да ли је и ко је од њих, заправо, „скренуо са европског пута“.

Ко би до пре само неколико година могао претпоставити како ће се Милошевићеви и Шешељеви политички ученици, такмичити међусобно у ревности и привржености евро-интеграцијама?! А у резерви чека нови-стари ДС, који тешко да може и хоће да им по том питању буде велика опозиција.

Заправо, имам утисак да је политичка борба између власти и опозиције, као и између различитих струја унутар власти, све жешћа, суровија и по форми драматичнија што су стварне разлике између њих мање и безначајније.

Да ли је то само Николићев вербални анестетик намењен српској јавности и бирачком телу које га је изабрало, или одлучан државнички закључак донет након дубоког промишљања и сусрета са Владимиром Путином, с једне, и бројним западним политичким личностима, с друге стране.

Потпуно је у праву председник Николић када каже како нам је „неопходан консензус о Косову“. Али би то, ваљда, требало да буде консензус о томе како и којим средствима да се најефикасније боримо за Косово, а не како да га се на најелегантнији начин ратосиљамо?