Нема сумње да Вучић до даљег остаје главни српски  политички фактор. Али, сем уколико у наредним данима не уследи још неки драматичан обрт може се рећи да ипак највероватније више неће бити онолико доминантан колико је то био пре само неколико седмица.

У нормалној ситуацији, нормалан човек или народ би, после одређене количине уложеног напора, напросто одустао и кренуо на другу страну у потрази за алтернативом.

Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија и активирање готово свих патриотских ресурса за једно тако мало и тако немушто „не“. Али свакако је чак и такво бледо, муљаво и немушто „не“ боље од „јуначке“ и брзе капитулације која нам се смешила.

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Милорад Додик је, наиме, показао да је могуће рећи „не“ и политички преживети – па се чак  и изборити за неке националне интересе у условима (фактичког) међународног протектората, да не кажемо, стране окупације. Наравно да је и тамо било пропуста и грешака.