U Crnoj Gori, za sada, ništa novo

Svaki krupniji politički događaj na prostoru Zapadnog Balkana, a izborna smena jednog od najdugovečnijih autokrata u svetskoj istoriji i donedavnog "prvog čoveka" Crne Gore to svakako jeste, spoljni pokrovitelji političkih tokova na jugoistoku Evrope percipiraju kao ozbiljnu pretnju već utvrđenoj interpretaciji skorije prošlosti ovog regiona. I, nije se tome nimalo čuditi. Upravo ta interpretacija trebalo je da postavi i trajno održava pseudomoralne temelje jednog novog državno-teritorijalnog dizajna ovih prostora u njihovom post-jugoslovenskom periodu. A to dizajniranje, bilo je jasno već krajem devedesetih, vođeno je geopolitičkom idejom obuzdavanja srpskog faktora u ovom delu Evrope, u korist svih, tokom ratova za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe Srbima suprotstavljenih etniciteta – hrvatskog, bošnjačkog, albanskog. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, tzv. Haški tribunal, sve vreme svoga delovanja svojim presudama je isporučivao pseudopravne rezone za taj višedecenijski geopolitički projekat "kolektivnog Zapada", a pre svega njegove najznačajnije prekookeanske adrese.

Viškom tog entuzijazma odlazeći crnogorski režim, a pre svega njegov "prvi" i najozloglašeniji "čovek" plaćao je toleranciju briselsko-vašingtonske vrhuške na masivnu pljačku tamošnje društvene imovine koja se u proteklih deceniju i po ubrzano premeštala u njegove i ruke njegove malobrojne kleptokratske i kriminogene klike

Crna Gora kao nezavisna, iz zajednice sa Srbijom neregularnim referendumom 2006.g. istrgnuta država, osmišljena je, priznata i potom istrajno podržavana kao još jedna, nevelika ali nipošto ne i beznačajna karika u tom antisrpskom geopolitičkom lancu nastajalom od početka 90-ih državnim osamostaljenjem Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a zatvorenom, bar zasad, protivpravnom secesijom južne srpske pokrajine 2008.g. I, egzotična mediteranska državica je celih proteklih deceniju i po prilježno izvršavala nametnuti joj zadatak, između ostalih i onaj njegov deo koji se ticao očekivane interpretacije skorije regionalne prošlosti, koju je neretko praktikovala i sa više entuzijazma nego što ga je bilo u takvim narativima drugih eks-jugoslovenskih republika. Viškom tog entuzijazma odlazeći crnogorski režim, a pre svega njegov "prvi" i najozloglašeniji "čovek" plaćao je toleranciju briselsko-vašingtonske vrhuške na masivnu pljačku tamošnje društvene imovine koja se u proteklih deceniju i po ubrzano premeštala u njegove i ruke njegove malobrojne kleptokratske i kriminogene klike.

Post-đukanovićevska Crna Gora i srpske nade i razočaranja

Zbog svega navedenog, bila su razumljiva očekivanja srpske javnosti da će demontaža zloglasnog režima započeta avgusta 2020.g., nastavljena nedavno održanim predsedničkim izborima i, osnovano je pretpostaviti, okončana na skorim parlamentarnim izborima označiti ako već ne radikalan, ono bar značajan i vidljiv otklon od njegove politike prema susednoj Srbiji, pa i politike interpretiranja skorije regionalne prošlosti i uloge srpskog činioca u njoj. Pritom se polazilo od pretpostavke da će nove političke strukture koje su se proteklih desetak godina formirale u Crnoj Gori, a koje čine uglavnom mladi i visokoobrazovani pojedinci, iskazivati više respekta za činjenice koje se tiču te prošlosti, više spremnosti za konsultovanje lako im dostupnih, nezavisnih i nepristrasnih izvora koji je istraživački tretiraju, više kritičnosti u pristupu nametnutom evroatlantskom narativu o njoj.

Vrlo brzo po okončanju predsedničkih izbora ispostavilo se da je taj narativ o kraju zapadnobalkanskog 20. veka jednako snažno interiorizovan i u novim, ne-depeesovskim političkim strukturama Crne Gore, i da zasad nema spremnosti i odlučnosti da ga se, bar ne javno, dovede u pitanje, ako već ne i jasno ospori

Ali, avaj, vrlo brzo po okončanju predsedničkih izbora ispostavilo se da je taj narativ o kraju zapadnobalkanskog 20. veka jednako snažno interiorizovan i u novim, ne-depeesovskim političkim strukturama Crne Gore, i da zasad nema spremnosti i odlučnosti da ga se, bar ne javno, dovede u pitanje, ako već ne i jasno ospori.

Tako je već u prvim svojim javnim nastupima nakon obznanjivanja rezultata izbora, uglavnom na prozapadnim i regionalnim nesrpskim medijima, novoizabrani predsednik najmanje zapadnobalkanske države učenički revnosno potvrdio sve ključne topose rečenog narativa: genocidni karakter zločina u Srebrenici; nediskutabilan državni status secesionističkog Kosova i Metohije; bezizglednost identičnih nastojanja srpskog entiteta u BiH; pride i neupitno članstvo Crne Gore u NATO savezu, te njeno nepokolebljivo istrajavanje na evropskom putu. U intervjuu za zagrebački Večernji list Milatović poentira: "Niko nije za povratak zajednice sa Srbijom, nakon Đukanovićevog odlaska Crna Gora biće još suverenija". A da bi potvrdio tu, još veću post-đukanovićevsku suverenost države na čijem čelu se upravo našao, te njenu i dalje neupitnu distancu prema Srbiji, on, primerice, među prvima upućuje čestitke Finskoj na njenom prijemu u NATO, a prilikom prekjučerašnje posete Švedskoj izražava iskrene želje da i ona već na sledećem samitu postane članica među Srbima ozloglašene Alijanse.

Abazovićev interpretatorski "korak dalje" u odnosu na Milatovića

Ako je i bilo nečeg nedovoljno jasnog u Milatovićevim stavovima s nabrojanim u vezi, pojasnio ih je premijer crnogorske vlade u tehničkom mandatu Dritan Abazović u svom potonjem intervjuu za sarajevsku Federalnu televiziju, te prilikom prošlonedeljne posete Kosovu i Metohiji. Ne samo da Crna Gora bezrezervno priznaje kosmetsku nezavisnost, "već će učiniti sve što je u njenoj moći da ojača njegov međunarodno-pravni subjektivitet i ubrza njegov prijem u međunarodne organizcije", izrekao je tom prilikom Abazović i šokirao javnost u Srbiji. Samo dan pre toga u razgovoru za rečenu sarajevsku medijsku kuću Abazović decidno i "ne trepnuvši" odbija mogućnost da u slučaju da Republika Srpska krene za kosmetskim primerom i proglasi nezavisnost od ostatka BiH, Crna Gora istu i prizna. Utoliko, on odlučno odbija i mogućnost da država u čije ime govori pošalje svoje predstavnike na obeležavanje 9. januara kao "protivustavnog" dana Republike Srpske, i podvlači da su prošle godine ministri u njenoj vladi u Banjaluci bili prisutni u svojstvu privatnih lica.

 Utoliko, on odlučno odbija i mogućnost da država u čije ime govori pošalje svoje predstavnike na obeležavanje 9. januara kao "protivustavnog" dana Republike Srpske, i podvlači da su prošle godine ministri u njenoj vladi u Banjaluci bili prisutni u svojstvu privatnih lica.

Ništa manje inostranim mentorima Abazovića ne preporučuje ni njegov stav o famoznom "srpskom svetu" i mogućnosti da mu se pridruži i Crna Gora. Nova Crna Gora ima ambiciju da postane deo evropskog sveta, naglasiće on, i "nikakav srpski svijet nas ne zanima. Niti nas je ikad zanimao. Ni nas koji smo sada na vlasti, ni ljude koji čine ogromnu većinu u Crnoj Gori. Nas zanima evropski svijet, i to je to. Sve ostalo je predmet nekakve propagande".

Jedino u čemu Abazović čini interpretatorski uzmak od stavova prethodnog režima prema dešavanjima u regionu jeste regionalna, uglavnom ekonomska inicijativa poznata pod imenom "Otvoreni Balkan" kojoj su dosad pristupile Srbija, Severna Makedonija i Albanija. Sa stanovišta interesa države koju predstavlja racionalno kalkulišući, a istovremeno i povlađujući očekivanjima Zapada od ove stvari, on zaključuje: "Otvoreni Balkan je dobar iz razloga što on stavlja akcenat na ekonomsku saradnju, na veću mobilnost, veću otvorenost tržišta, na priznavanje diploma i licenci, ukidanje radnih dozvola, a to je zahtev Evropske unije i prema nama, i prema Bosni i Hercegovini, i prema Srbiji, i prema Kosovu, i prema svima ostalima u regionu".

U Crnoj Gori ni nakon nedavnih političkih promena još uvek ništa novo, ili bar ne ništa krupnije i za srpski narod i njegovu matičnu državu Srbiju relevantno. I, na toj činjenici malo šta može da promeni (pokajničko?) prisustvo novoizabranog crnogorskog predsednika vaskršnjoj liturgiji u jednoj od podgoričkih bogomolja Srpske pravoslavne crkve, te prošlonedeljna licemerna i paradna poseta  premijera Crne Gore u tehničkom mandatu Pećkoj patrijaršiji

Evroatlantsku vrhušku jednako će obradovati i Abazovićevo ponavljanje stava da se u Srebrenici nesporno desio genocid "i to je toliki fakat da nikakve šire interpretacije i obrazloženja tu nisu potrebni. Ja sam siguran da će to tako i ostati, kad je u pitanju zvanična komunikacija čelnika Crne Gore. A šta neki pojedinci za koje tvrdim da su u ogromnoj manjini o tome misle? Pa, vjerovatno ćete, dok balkanske prilike budu ovakve kakve jesu i dok se svi ne oslobodimo tih politika prošlosti, uvijek nalaziti neke ljude koji će htjeti, namjerno ili ne, jednu takvu činjenicu da poreknu."

A da bi ta, kako Abazović kaže, ogromna, prosrpski orijentisana manjina građana Crne Gore, koja inače čini više desetina procenata njenog glasačkog tela koji, kako sam priznaje, u prethodnoj vladi nisu imali svog predstavnika, nakon narednih parlamentarnih izbora bila još manja, on je odlučio da u "pravnu tranziciju" crnogorskog društva krene inkriminacijom i tamničenjem upravo njenih političkih prvaka (slučaj predsednika budvanske opštine Mila Božovića), a ne, što su građani Crne Gore željno iščekivali, čelnikâ prethodnog mafiokratskog režima koje Abazovićeva "beskompromisna" ruka pravde još uvek jedva da je i dotakla.

Da sumiramo: u Crnoj Gori ni nakon nedavnih političkih promena još uvek ništa novo, ili bar ne ništa krupnije i za srpski narod i njegovu matičnu državu Srbiju relevantno. I, na toj činjenici malo šta može da promeni (pokajničko?) prisustvo novoizabranog crnogorskog predsednika vaskršnjoj liturgiji u jednoj od podgoričkih bogomolja Srpske pravoslavne crkve, te prošlonedeljna licemerna i paradna poseta  premijera Crne Gore u tehničkom mandatu Pećkoj patrijaršiji.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za političke studije u Beogradu