среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Косметска завршница – прилика за частан излаз или ново понижење Србије?
Политички живот

Косметска завршница – прилика за частан излаз или ново понижење Србије?

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
понедељак, 23. април 2018.

"Боснизација Косова" била је у неколико протеклих седмица једна од најфреквентнијих синтагми у јавном дискурсу његових политичких званичника, како оних са позиционе тако и оних са опозиционе политичке сцене. У те две речи, наиме, и једни и други су сажимали свој став према формирању тзв. Заједнице српских општина на које су се албански представници обавезали током преговора са српском страном у данас већ митском Бриселу, односно своје виђење онога што би то за младу "државу" значило. Најексплицитнији у том погледу био је лидер опозиционог Самоопредељења и сузавцу као средству парламентарне борбе изразито привржени Аљбин Курти. И оно што се у задње две и по деценије дешавало са данашњом БиХ започело је, подсетио је несташни јуноша косметске политичке сцене, формирањем сличне асоцијације тамошњих општина са српском већином, свој наставак имало у вишегодишњем крвавом рату, а окончано успостављањем једне у потпуности дисфункционалне државе којој, приметио је, прети скори распад.

Најмлађа европска "држава" настала противправном сецесијом дела србијанске државне територије, нипошто, дакле, не би сама смела постати поприште сличних процеса, онако како је то, тврди се, постала постјугословенска и "постдејтонска" Босна и Херцеговина, а – упадљиво се пренебрегава е да би се закамуфлирала генеза сопствене "државности"– и сама држава Србија и то управо самопроглашењем косметске независности. Другим речима, оно на шта након распада/разбијања некадашње, "велике" јужнословенске државе, нису могле да рачунају ни на њеним развалинама настала држава већински српског народа ни, тенденцијски узев, некадашња централна југословенска република – очување своје "авнојевске" границе, у случају новонастале косметске "државе" би, као што видимо, морало бити третирано као неупитно и загарантовано.

"Размажено дете" америчке спољне политике према овом делу света у протекле две деценије, очекује, дакле, исти, привилеговани третман и на крају тог периода, у  коначници свог, како верује, потпуног националног самопотврђивања и изласка на  међународнополитичку позорницу света. И, судећи према досадашњим реакцијама америчких званичника на ставове њихових косметских штићеника према тачки Бриселског споразума која је предмет спора – већ га је обезбедило. На жртвеник таквог његовог третмана његов моћни глобалнополитички патрон је, како ствари стоје, приправан да приложи и последњи остатак шансе да реализовањем у Бриселу договореног Београд испослује макар частан излаз из приређене му губитничке ситуације, уместо да буде не само у потпуности војно поражен, што већ јесте, него након тога и тешко политички понижен, што још увек није. Нити би морао бити. Ипак, наслућује се – хоће.

У прилог том суморном предвиђању речито су пре двадесетак дана "говориле" сцене са северномитровачких и приштинских улица по којима високог српског званичника, уз то и вишегодишњег бриселског преговарача у име српске стране, извученог са скупа тамошњих голоруких Срба окупљених како би размотрили управо могућности компромисног расплитања дуготрајног косметског политичког "чвора", вуку и брутално туку припадници "елитних" албанских полицијских снага.

Чинило се да су ти шокантни призори који су после дужег времена поново вратили овај део Европе на ударне странице не само регионалних већ и светских медија, и више од пуке слике; била је то, рекло би се, визуализована метафора данашњег међународнополитичког статуса Србије, али, сва је прилика, и недвосмислена најава њеног третмана и у непосредној будућности – као оружаном агресијом дотучене, територијално раскомадане, и политичког достојанства лишене, речју, државе парије у актуелном светском систему држава. А немушти коментар "случаја Ђурић" од стране овдашњег америчког амбасадора Кајла Скота само је ојачао сумње у спољно покровитељство над насилничким драмолетом на улицама Приштине и Северне Митровице којим се улази у, како се нимало случајно наглашава, завршну рунду преговора у Бриселу. Оваквим, насилничким уводом у финале те колосалне дипломатске узалудности којом је управљала само номинално европска, а фактички прекоокеанска "посредничка" рука, једној од страна за преговарачким столом послата је огољена порука о томе какви, односно колики су изгледи да њихов исход донесе ишта другачије од оног што је њихов вишегодишњи симулаторски и фарсични ток наговештавао.

Ако је тачно да циљ оправдава свако средство за његову реализацију све док постоји нешто што оправдава сам циљ, како је почетком протеклог века поручивао један знаменити руски револуционар, САД очигледно сматрају да још увек могу пред домаћу и знатан део светске јавности да изађу са довољно уверљивим оправдањем циља са којим од деведесетих наовамо истрајавају на оваквој својој, екстремно србоцентричној и србофобној политици у овом делу европског југоистока. А то је, како је више пута са њихових кључних геополитичких и геостратешких адресa јасно изречено, бескомпромисно државно-територијално обуздавање и политичко маргинализовање "малих Руса" у региону, а одлучно снажење, протежирање и афирмација свих осталих народа Западног Балкана, у првом реду безрезервно им оданих етничких Албанаца. Признање премијера косметске "државе" Рамуша Харадинаја изречено ових дана у скандалозном интервјуу за један београдски медиј да она заправо ни нема сопствену спољну политику већ je несигурним путевима међудржавних односа води најмоћнија држава нашег доба, исказ је о тој оданости за какву би се тешко могао наћи упоредив пример у новијој политичкој историји света.

Тако ће, по свему судећи, у завршници екс-југословенског случаја САД потврдити оно што је за пажљивије аналитичаре њихових постхладноратовских спољнополитичких ангажмана широм планете било евидентно и у његовим ранијим фазама – да су се, слепо следећи своје вулгарно схваћене националне и државне интересе, самопроизвеле у највећег и најдоследнијег српског политичког непријатеља од окончања Другог светског рата наовамо.

Да ли ће једног дана у будућности историчари и хроничари њихове спољне политике бити сигурни да такав исход америчко-српског двадесетог века није имао ваљану алтернативу?

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер