среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Мит о геноциду - никад краја
Политички живот

Мит о геноциду - никад краја

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
четвртак, 07. јул 2016.

Годишњице масовних људских страдања, посебно оних која нису последице природних катаклизми, већ дешавањâ чији су актери људска бића у специфичној и крајње деструктивној – ратној форми међусобног одношења, у регуларним политичким и друштвеним околностима  углавном су поводи за комеморирање и пијетет према жртвама, а саосећање и солидарност са њиховим живим потомцима.

У друштвено и политички нерегуларним околностима у каквима регион Западног Балкана обитава већ готово четврт столећа, а посебно уочи обележавања  годишњице појединачно узев најмасовнијег злочина у ратовима за екс-југословенско територијално наслеђе, такви догађаји су, нажалост, понајпре поводи за поновну запитаност над, по много чему особеним, локалним смислом жртве, и злочина који ју је пре нешто више од две деценије жртвом учинио. А тај смисао у толикој мери особеним чине размере његове политизације и истрајност са којом се на тој политизацији инсистира.

Штавише, вести које су средином протекле седмице пристизале с друге стране Дрине говоре о својеврсном колективном делиријуму у који су речена настојања довела бошњачки политички естаблишмент, овога пута и снажније него иначе подржан од стране параполитичког удружења "Мајке Сребренице". Бизарни ток овог отужног драмолета сведочи да је уверење да се оно са чиме се у рат није ушло (праведност, односно морална неупитност ратних циљева), нити из њега изнело (јасна, тј. недвосмислена ратна победа и на њој утемељено жељено уређење новонастале државе) може прибавити статусом народа жртве геноцида уколико га вештим постратним менаџментом својих страдања испослујете, цео један колективитет довело у стање озбиљне и опасне масовне неурозе.

Средином деведесетих година минулог века чинило се да је бошњачка политичка класа успешно савладала лекцију која каже да симпатије, саосећање и солидарност међународне јавности у постмодерним ратовима нису адресирани ратним победницима, чак ни онда када их је као такве могуће лако идентификовати, већ превасходно жртвама рата.

Прецизније речено, онима међу њима чији политички интереси конвергирају интересима још увек најмоћнијег играча у арени међународне политике и, истовремено, кључног моделара светског јавног мњења. А тачку конвергенције америчких (гео)политичких интереса на једној и босанскомуслиманских на другој страни, најпрецизније је дефинисао један амерички конгресмен на hearing-у у Хелсиншкој комисији Конгреса  2. априла 2009. године: "(...) ради се о великом геостратешком питању успостављања нових односа са исламским светом, и БиХ је кључно подручје за то.

Ако поново доживимо неуспех у осигуравању истинске домовине европске исламске заједнице, сматрам да би то имало конотације на широј глобалној скали, што нам не би било од помоћи у многим другим регионима. А ако се побринемо за овај проблем, нарочито под лидерством Сједињених Држава, то ће послати поруку свеколиком исламском свету да ми нисмо предатори ислама, већ да смо спремни трошити свој новац и рискирати животе својих војника како би муслимани од тога имали користи".

Имајући у виду ове, неочекивано и сурово искрене речи, мало који народ који се стицајем срећних међународних околности нашао у оваквој позицији не би, реалполитички узев, покушао да је у највећој могућној мери политички капитализује, што босанскохерцеговачки муслимани  и чине свих петнаестак протеклих година. Мит о сребреничком геноциду и наводних 8 хиљада у њему страдалих Бошњака, те преварни политички ритуал у Поточарима који иде руку под руку с њим и којем сведочимо сваког 11. јула од краја деведесетих наовамо, у функцији су тог амбициознијег и данас већ кристално јасног политичког наума.

Но, политичка као и свака друга срећа је варљива, па су тако непредвидиви след  крупних политичких догађаја на "широј глобалној скали" од тада до данас и, последично, значајно ревидирање листе текућих приоритета америчке спољне политике, "осигуравање истинске домовине европске исламске заједнице" пролонгирали до, за бошњачке политичке елите нетолерабилних и очигледно веома фрустрирајућих граница. Ових дана евидентној неуротизацији тамошњег политичког живота допринела је, засигурно, и јасно демонстрирана одлучност актуелне србијанске политичке гарнитуре, као уосталом и свих претходних од средине деведесетих наовамо, да истраје у одбрани у Дејтону дефинисаних права и надлежности Републике Српске, односно запречи све покушаје њеног утапања у државно тело унитарно конципиране БиХ, што је једини стварни смисао конфликтне прекодринске политичке динамике од краја рата до наших дана.   

Кључ стабилизације и нормализације прилика на просторима некадашње централне југословенске републике чији трошни државни темељи се јула месеца сваке године на морбидан и додатно иритантан начин покушавају да оснаже је, ипак, у рукама прекоокеанских актера њене турбулентне новије историје. А имајући у виду величину и значај "улога" у тој дводеценијској америчкој спољнополитичкој "игри", речена алатка ће, засигурно, још дуго времена остати неупотребљена.

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер