Prilog razumevanju nacionalnog pitanja u Crnoj Gori i zašto je Milo Đukanović najveći "otac crnogorske nacije"!?

Najnovija dešavanja u Crnoj Gori – koja svoja ekstremna ispoljavanja imaju u poklicima „Srbe na vrbe“ ili u slušanju Tompsonovih pesama – prirodno su dovela do toga da mnogi, osim ogorčenja, osećaju i zbunjenost. Kako je do toga došlo pitaju se ljudi od kafane pa do akademije nauka i neretko jedan od odgovora bude i taj da su crnogorsku naciju stvorili komunisti.

Među onima koji su dali svoj doprinos stvaranju i izgradnji iste bilo je pored nekih komunista i nekih fašista, nekih levih liberala i nekih nacionalista. Ukoliko bih morao napraviti gradaciju, rekao bih da su potonje dve skupine dale najveći doprinos

Sa ovim objašnjenjem se ne bih mogao složiti, jer smatram da je pojednostavljujuće, iako držim da ovdašnji komunisti prilikom rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji jesu učinili lošu stvar time što su bez ikakve potrebe stvorili Crnu Goru kao jednu od federalnih jedinica. Ali opet, postoji više razloga zbog kojih ne bih mogao reći da su oni u stvorili novu naciju. Prvo, zato što je u vreme socijalističke Jugoslavije najveći deo građana Crne Gore ipak sačuvao i srpski sloj svog identiteta. Drugi i važniji razlog je taj što su u građenju crnogorske nacije učestvovali su ljudi različitih političkih opredeljenja. Među onima koji su dali svoj doprinos stvaranju i izgradnji iste bilo je pored nekih komunista i nekih fašista, nekih levih liberala i nekih nacionalista. Ukoliko bih morao napraviti gradaciju, rekao bih da su potonje dve skupine dale najveći doprinos. Takođe, u desrbizaciji Crne Gore učestovale su u različitim periodima i sa različitim motivima i uspesima mnoge velike sile – Austro-Ugarska, Italija, Rusija i SAD.

Kod mnogih Srba koji žive van područja AVNOJ-evske Srbije postoje raširene predstave o tome da su baš oni „najveći Srbi“ i naročito to da su veći i bolji od onih u Srbiji, a pre svega u Beogradu

Međutim, ovom prilikom bih se ipak radije pozabavio unutrašnjim/lokalnim strukturama i faktorima koji su doprineli nastanku te nacije – jer da nije bilo toga, svi ovi pokušaji i društveni inžinjering ne bi dali rezultat, ukoliko bi se uopšte krenulo sa takvim procesom. Dva su, po mom mišljenju, bila ključna faktor, jedan se tiče same karakteristike tamošnjih Srba tj. specifičnog oblika rasizma (ovo i dalje postoji), dok je drugi sama crnogorska državnost i njen okvir. Kod mnogih Srba koji žive van područja AVNOJ-evske Srbije postoje raširene predstave o tome da su baš oni „najveći Srbi“ i naročito to da su veći i bolji od onih u Srbiji, a pre svega u Beogradu. U to se mogu uvereti mnogi koji imaju familiju iz Hercegovine, Bosne ili Krajine. Česte su kod tih ljudi ocene kako oni i njihovi zemljaci „prave Srbende“ i „nacionalno svesni Srbi“, dok su Srbijanci, a naročito oni iz velikih gradova nekakvi dezerteri i anacionalni. Ovakvi stavovi postoje i postojali su i kod Srba u Crnoj Gori, ali tu imaju određene specifičnosti – naime, mnogo od njih smatraju „rasno superiorniji“ od Srbijanaca. Veruju kako su oni – etnički gledano – jedini „čisti Srbi“, dok su ostali, a pre svega oni iz Srbije, „izmešani sa svim i svačim“. Uzmimo npr. Nikolu Petanovića, koji još 20-ih godina prošlog veka u SAD piše o Crnogorcima i zalaže se za nezavisnu Crnu Goru. U svom delu „Crnogorsko ogledalo“ on piše:

„Neko može upitati zar nisu Crnogorci Srbi? Da Crnogorci jesu porijeklom Srbi, ali nisu Srbijanci. Ali zašto bismo uzimali uopšte u obzir tako površno tumačenje nacionalnosti. Postojalo je vrijeme kada smo svi bili homogeni po pitanju nacionalnosti, a sada smo različiti... mi pravo zdravo srpstvo nijesmo nikad kudili, ali mi vidimo da se pod krinkom nekada slavnog i plemenitog srpstva krije ciganija i poganština turskih, i još ko zna čijih mulana, vidimo da je taj pasji milet monopolisao u - prah - pretvoreno srpstvo... Kada se Šumadija prozvala 'Srbija' znali su oni koji su to učinili da to znači prisvajanje svega što je srpsko i crnogorsko. Konsolidacija i lojalnost crnogorskog naroda su bile bačene u prašinu pod uticajem tursko - cincarskih i ciganskih elemenata koji su apsorbovali Srbiju i bavili se srpskim osobenstima“

Slično se može videti i kod Sekule Drljevića, jednog od prvih Crnogoraca koji se osećao pripadnikom posebne nacije odvojene od Srba. Tokom 20-ih godina u periodu trajanja Kraljevine SHS, on je postao prilično ogorčen na Srbiju i Beograd, ali je i dalje gajio srpski identitet. Najpre kada 1921. godine kao advokat brani generala Radomira Vešovića on postavlja pitanje da li je vreme dovelo do toga da se Srbi i Crnogorci razjedine – i odgovara potvrdno. Zatim kaže:

„Zar kolijevka Nemanjića, otadžbina Balšića, Crnojevića i Petrovića, zar domovina Baja Pivljanina, Vuka Mandušića i svih ostalih iz onoga divnog Vijenca besmrtnika ne bi majka ove političke ideje koja tako pobedonosno dominira današnjim danom?... razdvojili smo se davno, i od onoga našega nevoljnog rastanka do današnjega toliko željkovanog sastanka bolovali smo na svoj način svi. Jedni smo bolovali ropstvo sopstveno, drugi smo slobodovali krvavu slobodu i bolovali ropstvo brata svog. Jednom je ropsvo prošaralo lik, drugom je vječna borba za slobodu dala novi lik... da li se pogled na svijet, na društvo, na državu, na religiju, na moral, oni Srbijanaca i oi Crnogoraca zbilja toliko različiti, da se može govoriti o njima kao o raznorodnim? Da li junaci Gorskog vijenca zbilja nemaju ničega zajedničkoga, ili zar imaju tako malo zajedničkoga sa junacima Koštane Bore Stankovića? Zar bi nemoguće bilo prve zamisliti u postjbini drugih i obrtano? Ja mislim, da bi takva zamjena bila nemoguća... šta je to kod Vladike Rada, zbog čega ga tako učeni Srbi Necrnogorci ne mogu razumjeti? Vladika Rade je pjesnik crnogorskog riterstva i crnogorske religije, on je crnogorski i Šekspir i Dante. On se ne može razumjeti bez osjećanja, on se može samo osjećati sa razumjevanjem. U tome leži uzrok, radi koga ga potpuno razumiju crnogorski sećaci, koji žive u tradicijama toga riterstva i te iste religije,a skoro potpuno ne razumiju profesori, za koje su te tradicije strane“. (Štedimlija: 1937: 110-112)

Kao što je uočljivo, srpski identitet je i dalje prisutan, ali je tu snažan antisrbijanski resantim začinjen rasističkim elementima i upravo iz tog razloga navodi primer Koštane kao nečega što navodno ne bi moglo biti u Crnoj Gori, već samo u Srbiji – zato što je reč o delu koje se bavi ne samo Srbima, već i Ciganima. Što je sličan rezon kao i kod Petanovića.

U pesmi „Lovćenski poklič“ koju je 1923. objavio u listu „Hrvat“ on o Srbijancima piše:

„Crnogorče care mali

Ne daj da ti dvore pali.

Da slobodi kopa groblje

Podivljalo tursko roblje...

...Zar ćeš moći slušat mirno

Nepobjedni lave stari,

Kad te budu robom zvali

Jučer turski izmećari?“

A dve godine nakon toga u listu Crnogorac, zvaničnom glasilu svoje partije, piše tekst „Srbi na okup“ i u njemu kaže:

„I mi Crnogorci dovikujemo: Srbi na okup, ali ne pod cincarsko-jermensko-jevrejskim barjakom, razvijenim za pljačkanje, varanje, ugnjetavanje, vođenje krvave borbe“

Ovakvi stavovi u Crnoj Gori postoje i kod dela njih koji se danas još uvek smatraju Srbima. Više puta sam imao priliku pričati sa jednom devojkom iz Kuča, koja živi u Podgorici – inače velikom Srpkinjom, tolikom da to na momente znalo biti iritantno. Ona mi je „objašnjavala“ kako su svi Srbijanci koji nisu poreklom iz Crne Gore ili Cigani ili Vlasi. Slične stavove, mada u nešto umivenijoj varijanti, imao sam prilike čuti od mnogih Srba sa tog područja. To dakle postoje relativno dugo i odraz je jednog osećanja „biološke superiornosti“ u odnosu u odnosu na Srbe iz Srbije. Iz toga se stvorio izvestan animozitet, koji je na početku imao velikosrpski, a kasnije antisrpski okvir. To dva okvira naravno jesu suprotnost, ali im je antisrbijanski narativ zajednički. A iz prvog je vremenom proizašao drugi, jer onima koji žive sa osećanjem da su u svakom pogledu bolji od svojih sunarodnika koji žive u drugoj oblasti, nije teško, posle nekog vremena, prodati priču o tome kako su oni zapravo neki drugi narod. Naročito ukoliko je reč o neobrazovanima. A još više ukoliko postoji državni okvir koji će to činiti.

Tu dolazimo do drugog faktora – crnogorske državnosti. Ona je u modernom vremenu nastala u borbi za oslobođenje tamošnjih Srba od Osmanlijske vlasti. Ne postoji tačan konsenzus oko toga kada su pre Berlinskog kongresa 1878. nastali obrisi/začeci crnogorske proto-državnosti, ali bih se mogao složiti sa mišljenjem Milorada Ekmečića da je to bilo poslednje decenija XVIII veka u vreme Petra Cetinjskog i vezuje za „Zakonik obšči“ usvojen 1798. kojim su podrezani koreni plemenske strukture. (Ekmečić, 2010: 105)

Današnji Montenegrini vole klicati „da je vječna Crna Gora!“. Međutim, oni koji su tu državu u epohi moderne stvarali i gradili nisu to činili sa namerom da ona bude večna kategorija. Pomenuti Petar Cetinjski se 1807. godine u pismu generalu Miheljsonu, komandantu ruske Dunavske armije zalagao za stvaranje „slaveno-serpskog carstva“ kojeg bi deo bila i Crna Gora. Njegovog naslednika Njegoša 1848. godine Matija Ban upoznao je sa planom o ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu. Njegošu se ova ideja svidela, ali je na to odgovorio:

„Treba najpre da se srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knez srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svjetovna vlast nad narodom slobodnim i ujedinjenim“

Dve godine nakon toga, Njegoš je u poruci Matiji Banu bio još jasniji i rekao:

„Srbija je matica srpstva, bez nje nikad ništa“

Državna ideologija im je bio srpski nacionalizam i to se može videti i kroz njihova lična literarna dela, kroz uspostavljene državne simbole i kroz obrazovni sistem koji su uvodili. I nije to predstavljao nikakav diskontinuitet, jer je i pre svega toga na toj teritoriji postojala srpska epska tradicija

Izgradnju Crne Gore su nastavili i Njegoševi naslednici, knjaz Danilo i knjaz/kralj Nikola. Oni su u narednom periodu radili na oslobođenju onih Srba u koji su geografski gledano bili najbliži teritoriji kojom su oni vladali i tu nije bilo nikakve razlike između njih i vladara Srbije. Državna ideologija im je bio srpski nacionalizam i to se može videti i kroz njihova lična literarna dela, kroz uspostavljene državne simbole i kroz obrazovni sistem koji su uvodili. I nije to predstavljao nikakav diskontinuitet, jer je i pre svega toga na toj teritoriji postojala srpska epska tradicija.

Međutim, kako se proces oslobođenja od Osmanlija (što je konačno završeno 1912.) privodio kraju, to je delu crnogorske birokratije bivalo jasnije da – zbog demografskih i ekonomskih razloga – oni teško da mogu biti glavni faktor koji će do tog ujedinjenja dovesti. I ne samo to, već i da će u toj ujedinjenoj srpskoj državi njihova moć sigurno biti neuporedivo manja nego u samostalnoj Crnoj Gori. Dakle, nakon što su Osmanlije proterane sa Balkana, Crna Gora je izgubila svoj državni rezon i razlog postojanja, jer se isti ogledao u slobodi tamošnjih Srba od Turaka. To je one koji nisu želeli da se odreknu svojih privilegija nagnalo da tragaju za novim državnim rezonom. Najpre je taj novi državni rezon predstavljala priča o „istorijskom pravu“ i o tome kako su oni eto neki „drugačiji Srbi od drugih Srba“ time što oni eto „nikada nijesu robovali Turcima“ ili time što su „rasno čisti“ o čemu je već bilo reč.

Najpre je taj novi državni rezon predstavljala priča o „istorijskom pravu“ i o tome kako su oni eto neki „drugačiji Srbi od drugih Srba“ time što oni eto „nikada nijesu robovali Turcima“ ili time što su „rasno čisti“ o čemu je već bilo reč

To je ostavilo određenog uticaja kod dela naroda. Zatim je u drugoj Jugoslaviji – zbog uverenja da je centralizam veća pretnja državi od separatizma – stvorena posebna republika Crna Gora i to je bilo pravdano između ostalog i pomenutim pričama o „posebnosti tamošnjih Srba“. U okviru nje je stvorena i posebna nacija, s' tim što je većinski stav u partiji bio da oni ipak u širem smislu pripadaju Srbima. Tako Milovan Đilas 1945. piše:

„Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih 'političkih' razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci“

Slično je bilo mišljenje i mnogih drugih istaknutih komunista iz Crne Gore, poput Svetozara Vukmanovića Tempa, Ivana Milutinovića, Blaža Jovanovića i mnogih drugih. To je bilo stanovište i Jagoša Jovanovića, jednog od glavnih partijskih istoričara.

Nije baš najlakše pravdati postojanje dve države istog naroda. Jer narod iz identitetskih, bezbednosnih i ekonomskih razloga najčešće želi jednu. Usled svega toga ta birokratska klika počinje osećati da su njihove pozicije i njihova želja da ojačaju svoju moć ugroženi, te da bi sačuvali iste pokušavaju da pojačaju razloge za državni rezon

Svaka autonomija ili država nužno dovede i do stvaranja novog kruga ljudi na vlasti tj. nove birokratske klike koja se po pravilu teško odriče postojećih privilegija, a najčešće želi i da ih proširi. Međutim, nije baš najlakše pravdati postojanje dve države istog naroda. Jer narod iz identitetskih, bezbednosnih i ekonomskih razloga najčešće želi jednu. Usled svega toga ta birokratska klika počinje osećati da su njihove pozicije i njihova želja da ojačaju svoju moć ugroženi, te da bi sačuvali iste pokušavaju da pojačaju razloge za državni rezon. A njega je po pravilu lakše opravdati time da postoji neka posebna, potpuno drugačija i odvojena nacija u odnosu na Srbe, nego da je reč o nekim nešto drugačijim Srbima. Tako i iz tog razloga nastaju priče o novoj naciji i država kroz dostupne joj mehanizme – od kojih su najznačajniji mediji i obrazovni sistem – pokušava da je stvori.

To se u Crnoj Gori počelo dešavati 70-ih godina, kao najbitniji funkcioneri bi se mogli navesti funkcioneri Veljko Milatović i Veselin Đuranović. Međutim, stvaranje nove nacije po pravilu ide mnogo teže ukoliko se ona stvara tamo gdje postoje širi društveni slojevi koji već višegeneracijski imaju formiranu nacionalu svest kroz epsku tradiciju, obrazovni sistem, medije i delovanje same vlasti. To je puno teže nego u situaciji kada naciju stvara elita, šireći svoju nacionalnu svest među neobrazovanu amorfnu masu (stanovništvo bez nacionalne svesti) koje deli njen jezik i koje je okružuje – kako je inače nastala i većina modernih nacija. Ovako, kada već postoji formirana nacionalna svest, država novo nacionalno osećanje po pravilu najlakše može širiti kod određenih kategorija stanovništva:

1. Slabije obrazovanih i lumpenproleterskih slojeva.

2. Onih sklonih „kultu vođe“ koji nekritički prihvataju autoritet svake vlasti.

3. Razočaranih i lako potkupljivih (polu)intelektualaca.

U ove poslednje spadaju i mnogi montenegrinski intelektualci, koji su u ranijim vremenima imali srpsku, pa i srpsko nacionalističku svest. Slučajeva poput Jevrema Brkovića, Novaka Kilibarda, Živka Andrijaševića, Miraša Dedeića i mnogih drugih koji su napravili takav prelom, često su navodili mnoge Srbe da se zapitaju da li oni uopšte veruju u to što govore s' obzirom da su ranije i sami tvrdili drugačije. Mišljenja sam da veruju, zato što je autosugestija ima veliku moć. Na kraju krajeva i zbog toga jer ljudi vole da uzmu novac, ali ne vole o sebi da misle kao o ljudima bez kičme kojima je novac jedini motiv.

Pre njega, taj nesrpski crnogorski identitet je prihvatio tek manji broj građana, uglavnom na Cetinju. Sa delovanjem Mila Đukanovića on je u mnogome raširen i po raznim drugim delovima Crne Gore, tako da se o Milu sa razlogom može govoriti kao o „ocu crnogorske nacije“

Ali kao što je već rečeno tu novu nacionalnu svest nemoguće je raširiti u celokupnom narodu. I ne samo da je nemoguće, već će kod dela njih će ti pokušaji asimilacije u nešto novostvoreno nužno dovesti i do otpora. Taj otpor će po prirodi imati podršku i njihovih (srpskih) sunarodnika izvan Crne Gore.. Pomenuti proces, koji je u Crnoj Gori, kao što rekoh, započeo 70-ih, je zaustavljen Antibirokratskom revolucijom 1989. koja je po svom karakteru bila neka čudna mešavina srpskog nacionalizma i komunizma. Tada je na vlast, između ostalog došao i Milo Đukanović, zajedno sa Momirom Bulatovićem. Ali onda, u procesu raspada/razbijanja Jugoslavije i kod Đukanovića se dešava sličan proces. On dolazi do zaključka da je će svoju moć i svoje ekonomsko-kriminalne interese mnogo lakše očuvati u nezavisnoj državi, nego u manjem članu državne zajednice. A da bi opravdao razlog za separatizam i državnu nezavisnost, najpre odbacuje srpski sloj svog identiteta, a zatim kreće u širenje novo nacionalne svesti. Pre njega, taj nesrpski crnogorski identitet je prihvatio tek manji broj građana, uglavnom na Cetinju. Sa delovanjem Mila Đukanovića on je u mnogome raširen i po raznim drugim delovima Crne Gore, tako da se o Milu sa razlogom može govoriti kao o „ocu crnogorske nacije“. On tu „titulu“ zaslužuje puno više od bilo koga iz komunističkog rukovodstva.