понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Да, српске су - и помирите се с тим!
Србија и Црна Гора

Да, српске су - и помирите се с тим!

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
петак, 07. април 2023.

Није изненађење да је изборни пораз Мила Ђукановића, вишедеценијског (али, како се испоставило, ипак не и "доживотног") господара, самодршца и тиранина Црне Горе, изазвао буру емоција на хронично подељеној и поларизованој политичкој сцени ове земље. Ипак, чини се да ништа није привукло толику пажњу колико славље, радост и еуфорија црногорских Срба.

Или, ако хоћете, оних Црногораца који су своје одушевљење политичком победом над "најдуговечнијим европским диктатором" славили на превише српски начин, пренаглашавајући своју етничку и религијску припадност, или простије речено – србујући.

Разочаране присталице Ђукановића по друштвеним мрежама нашироко су делиле слике народног славља у Подгорици, Беранама, односно Херцег Новом, и бројале заставе. Прецизније – српске заставе

Разочаране присталице Ђукановића по друштвеним мрежама нашироко су делиле слике народног славља у Подгорици, Беранама, односно Херцег Новом, и бројале заставе. Прецизније – српске заставе.

Вексилолошка титаномахија и српско пролеће

Питање заставе, попут већине других идентитетских тема у Црној Гори, представља неуралгичну тачку јавног дискурса која се у овој земљи није појавила преко ноћи. Питање националне заставе у периоду након распада СФРЈ тесно је пратило спори и џомбасти пут најмање југословенске социјалистичке републике од српског ка антисрпском национализму.

У периоду од 1947. до 1993. заставе Србије и Црне Горе у саставу југословенских федерација (са петокраком и без ње) практично се нису разликовале.

Црна Гора тада прави први искорак дисконтинуитета у односу на "друго око у глави" тако што усваја другачије размере заставе у односу на Србију, и мења нијансу једне од боја од традиционалне плаве у "традиционалнију" плаветну.

Међутим, пошто је становништво ову дистинкцију у великој мери игнорисало, непосредно пред расписивање референдума о независности, црногорске власти су 2004. године – декретом и без референдума – одабрале вексилолошко решење које се тренутно користи, а које је засновано на једној од историјских застава црногорске војске, тзв. "алај-барјаку".

Иако далеко од најпопуларније заставе међу самим Црногорцима, алај-барјак је био згодан јер је правио лако уочљив симболички рез у односу на традиционални српски триколор, а истовремено је био "секуларнији" у односу на знатно омиљенији "крсташ-барјак".

Литије за спас светиња Српске православне цркве преко ноћи прерасле у једно мало "српско пролеће", чији је недвосмислени симбол била управо – српска тробојка

Да ђукановићевско "ломљење мозга" и "трансплантација идентитета" нису прошли толико глатко постало је јасно крајем 2019. када су литије за спас светиња Српске православне цркве преко ноћи прерасле у једно мало "српско пролеће", чији је недвосмислени симбол била управо – српска тробојка.

Једноставна свесрпска народна застава, без икаквих грбова и симбола, почела је да искрсава на сваком кораку, неупоредиво брже него што су кербери ДПС режима стизали да их прекрече. На самим литијама различите варијанте триколора – народна српска застава, застава Краљевине Црне Горе (тзв. "барјак краља Николе"), различите варијанте заставе СПЦ, а неретко и државне заставе Републике Србије, биле су кудикамо учесталија појава од званичне црногорске заставе.

У националистичким монтенегринским медијима то је био идеалан повод за нови талас антисрпске хистерије и оптужби на рачун Србије за вођење "хибридног рата" и "великосрпске политике", односно кампање "посрбљавања Црне Горе".

Српске, него чије?

У том контексту, опаске Ђукановићевих присталица да се свргавање безмало монарха од Монтенегра славило уз српске заставе не погађа далеко од мете. Најзад, сам Ђукановић је у својој позној политичкој каријери све жетоне ставио на антисрпску политику, засновану не само на кварењу односа са Србијом и Црквом, него и на све агресивнијој и све опипљивијој дискриминацији властитих грађана који су се усуђивали да се и даље "родно идентификују" са својим бабама и дедама Србима.

Тако је и Ђукановићев пад био у српском знаку на сваком кораку – трагикомични пројекат "црногорског језика" није успео да претвори српски језик у "језик националне мањине", покушаји да се конфискује имовина српске Цркве су пропали, настојања да се од српског народа направи варварско Друго по узору на политичке касабе Загреба, Сарајева, односно Приштине, нису уродили плодом, и на крају су и сами Црногорци са улица почели да му вичу да одлази машући – српским заставама.

Да, српским. Помирите се с тим. Иако је након несумњиво револуционарних збивања 2020. учињен значајан напор да се амортизује штета форсирањем "Николиног барјака" као алтернативе политички запаљивијој Народној застави, заједничкој и за Србију, и за Српску, и за Црну Гору, и за бившу РСК, дух је пуштен из боце, и Ђукановићевим "Дукљанима", "Морлацима", и "Староцрногорцима" и Николина застава већ је била – превише српска.

Изједначавање Српства са политичким и законским системом (авонојевске) Србије представља играње управо на ону карту националне поделе на којој је Ђукановић деценијама темељио своју власт

У том контексту у најмању руку необично делује журба и нервоза низа српских коментатора да што пре објасне како то уопште нису биле српске заставе. Игноришући чињеницу да су се на улицама црногорских градова на све стране могле наћи Народне заставе и чак Државне заставе Србије, а да су у Беранама развили барјак СПЦ (тробојку са крстом са оцилима) од 120 метара, један део српских кибицера потрчао је да објасни резигнираним ђукановићевцима да Николини и црквени барјаци "нису српски", јер не представљају – Републику Србију.

Ово изједначавање Српства са политичким и законским системом (авонојевске) Србије представља играње управо на ону карту националне поделе на којој је Ђукановић деценијама темељио своју власт у овој земљи.

И заиста – у којем паралелном свемиру државна застава или крсташ-барјак Краљевине Црне Горе, историјске државе која је по идеологији, фолклору, и иконографији свакако била српскија и од данашње Србије, па и од Републике Српске, није српска застава? Она је то у најмању руку у истој мери колико и Карађорђева устаничка застава из 1804. или црвено-бело-плави триколор који је предвиђао Сретењски устав 1835. године.

Могло би се рећи да је она у већој мери српска од застава СР Србије и СР Црне Горе са петокраком, а свакако више од несрећне заставе АП Војводине коју је Чанкова ЛСВ декретом наметнула северној српској покрајини у исто време (и на исти начин) као Ђукановић Црногорцима алај-барјак.

Ексклузивно и инклузивно Српство

Немојте имати никакве сумње – уједињено Српство представља разуздану револуционарну стихију која је са Балкана почистила Османску и Аустроугарску империју, туђинска царства која су на њему била присутна вековима. Уједињено Српство стајало је у корену антифашистичког отпора у окупираној Југославији, и у корену отпора новом НАТО-колонијализму након распада СФРЈ. Уједињено Српство је баук који дан-данас кружи Балканом, и коме архитекте новог колонијализма ни по коју цену неће дозволити да рашири крила и дише пуним плућима.

И стога се немојте изненадити што се против трансграничног српског јединства у једнакој мери копа, бургија ровари у Србији, колико и у Црној Гори.

Уосталом, и прича о заставама има другу страну – док су Ђукановићеви Монтенегрини форсирали алај-барјак као визуални дисконтинуитет са Српством, постпетооктобарске власти у Србији су промовисале "малосрпски", тј. "србијански" (sic!) идентитет и форсирале у јавној употреби Државну заставу Србије, са "преткумановским" грбом, са плавом бојом "традиционално" потамњеном да се што упадљивије разликује од црногорске, али и руске тробојке.

Српство никада није било ексклузивно, већ инклузивно, баш као што је Небеска Србија делатни, етички идеал коме се никада није касно приклонити

У ретким налетима бриге за чистоћу српског националног идентитета, српски грађанисти и црногорски националисти, уз свесрдну помоћ и терцирање "правоверних Срба" (из Црне Горе, а и шире) заједничким снагама покушавају да дух Српства поново угурају у боцу озлоглашеног "србијанства", а да све што је српско изједначе са Републиком Србијом. Па тако и заставу.

Српство, међутим, никада није било ексклузивно, већ инклузивно, баш као што је Небеска Србија делатни, етички идеал коме се никада није касно приклонити. Идеал који нашироко трансцендира авнојевске границе и оквире Устава из 2006. године.

Срби себи не могу дозволити да се понашају као увређена млада, нити си могу дозволити да отуђују и поклањају непријатељима своје националне и историјске симболе, нити своје сународнике

Црна Гора није само вековна (и заветна) земља српског народа, земља по којој су уздуж и попреко разбацане српске светиње, земља српског поноса, српских гробаља, и највећег српског песника. Црна Гора је такође земља у којој српски народ има виталне, егзистенцијалне интересе, који се директно сукобљавају са интересима страних колонијалиста и њихових локалних сатрапа и подизвођача.

У сукобу тих интереса одавно су скинуте рукавице. И зато Срби себи не могу дозволити да се понашају као увређена млада, нити си могу дозволити да отуђују и поклањају непријатељима своје националне и историјске симболе. Нити своје сународнике.

(РТ Балкан)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер