среда, 21. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Поуке грчко-македонског споразума - грчка упорност и македонско понижење
Савремени свет

Поуке грчко-македонског споразума - грчка упорност и македонско понижење

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 20. јун 2018.

Алексис Ципрас и Зоран Зајев су обојица дошли на власт на таласу народног незадовољства, обећавајући револуционарне промене у државном, друштвеном, и економском устројству својих земаља, које ће радикално набоље изменити квалитет живота својих грађана . Па опет — вероватно најкрупније достигнуће које могу да понуде својим грађанима за сада је један чисто политички споразум, који се бави апстрактним питањима идентитета, баштине, и историјског памћења. Овај споразум, који су Зајев и Ципрас усагласили 12., а потписали 17. јуна ове године, амбициозно претендује на то да оконча вишедеценијски међународни спор, и више од века (македонски националисти би рекли „више од два миленијума“) неповерења, подозрења, и узајамног сумњичења између македонског и грчког народа. Иако овде неће бити времена да се улази у детаље и финесе овог сложеног конфликта, који се у великој мери тиче и српског народа и његових националних интереса, важно је имати на уму да тај спор никако није био оно чиме се у нашим медијима површно и симплификаторски представљао — пука „свађа око имена“. Конфликт око назива грчког „северног суседа“ (како су га деценијама еуфемистички звали у Атини) није био номиналистичка чарка, већ врх леденог брега изузетно комплексног сплета историјских околности, од којих неке заиста имају и своје античке корене, али које се пре свега тичу савремене политичке праксе оснивања нових (древних) нација и народности на Балкану.

Дакле, није просто реч о томе да је словенски народ који насељава простор од Охридског језера, преко долине Вардара, до Родопских планина, присвојио себи име једне од најмоћнијих и најутицајнијих држава Античке Хеладе, нити је просто реч о томе да је тај народ називом „Република Македонија“ и заставом са Сунцем из Вергине „симболички“ прогласио претензије на географске македонске територије које припадају савременој Грчкој. Борба за културну и историјску баштину, али и територију Македоније била је у XX веку све, само не „симболична“. Ова регија је била јако упориште турских снага пре ослобођења у Првом балканском рату, а Бугарска је својим проглашењем за царевину 1908. године званично огласила своје претензије да регију, заједно са словенским становништвом које је у њој живело, интегрише у своје оквире — са све престоницом Солуном. Српске претензије на „Маћедонију“ нису биле ништа мање, будући да су се обе државе позивале на континуитет са својим средњевековним царевинама у инсистирању да је локално становништво српско, односно бугарско; па је тако после Другог балканског рата 1913. год. безмало цела територија данашње (БЈР) Македоније припојена Краљевини Србији под именом „Старе Србије“, уз велику резигнацију бугарских иредентиста. Српске и бугарске претензије нису толико иритирале Грке, јер је реч била само о стремљењу да се приграби територија која је била под контролом Османске империје, а без покушаја да се присвоји културна баштина античке Македоније. Међутим, током две бугарске окупације северне Грчке (у Првом и Другом светском рату), део словенског становништва који се тада опортуно изјашњавао као Бугари (а касније постао део „интегралне и древне македонске нације“) ушао је у веома крвав конфликт са локалним Грцима, који се коначно завршио асимилацијом и делимичним расељавањем словенског становништва северне Грчке. Етничке компоненте крвавог грађанског рата 1946-1949. год. шира југословенска јавност је у великој мери игнорисала, будући да је сукоб интерпретирала искључиво у идеолошком кључу сукоба комуниста са монархистима, али их и Грчка и Македонија добро памте, и тај рат стоји у корену данашњег неповерења и сумњичавости. А управо то неповерење споразум који су потписали Ципрас и Зајев претендује да превазиђе.

Да ствар неће бити тако једноставна, имали смо прилике да видимо ових дана, када је усаглашавање и потписивање споразума изазвало масовне демонстрације у Скопљу, Солуну, Атини, и низу других градова регије. Ако двојица премијера и имају поверења у стабилност својих парламентарних већина када је у питању ратификовање споразума, његова потврда на најављеном македонском референдуму делује као скоро непремостива препрека, иако се може очекивати дисциплинована подршка албанског бирачког тела. За јавност у Македонији, која је практично 30 година градила идеологију „аутохтоног македонства“ као изданка „античке македонске цивилизације“ (која нема „ничег заједничког“ са грчком), садржај споразума изазвао је шок и неверицу каква се тешко може одглумити, док су пословично бескомпромисни Грци са улица наставили да захтевају да се „избрише сваки помен македонског имена“ код њихових „северних суседа“.

Лажни национализам и стварно понижење

Погледајмо, укратко, на шта се то обавезала данашња (БЈР) Македонија, а што је изазвало толику резигнацију њених грађана. Одредба о усвајању имена „Република Северна Македонија“ заиста не делује тако страшно, будући да македонска држава заиста заузима северни део шире македонске регије, и овим именом се избегавају било какве територијалне претензије на јужну Македонију и Солун. Истовремено, грчко пристајање да се народ који насељава ову нову републику назива „Македонцима“, а њихов језик „македонским“, делује као веома крупан уступак, будући да је у питању нешто што су Грци деценијама категорички одбијали да учине, и што је великом делу јавности и данас неприхватљиво. Ово су управо детаљи споразума на коме инсистира Зоран Зајев, када тврди да је он „чува национално достојанство“ Македонаца.

Али то, међутим, није све што у споразуму пише. Овај политички документ, који на својих 19 страна садржи и мноштво празних дипломатских фраза налик на било који споразум о билатералној сарадњи, истовремено представља читав културно-политички програм, којим се из идентитета будуће Северне Македоније систематски и немилосрдно елиминише све оно што Грцима у њему смета, без трунке обзира према мишљењу или жељама друге стране. (Штавише, у целом споразуму се грчки „северни сусед“ нигде не именује, већ се о њему говори искључиво као о „Другој страни“ у споразуму.) По Македонце најстрашнији су свакако чланови 7. и 8., у којим, између осталог, пише да грчка и македонска употреба термина „македонско“ и „Македонија“ „реферирају на различите историјске контекста и културно наслеђе“, да се „македонска“ историја, култура и наслеђе „Друге стране“ „ни на који начин не односе“ према наслеђу античке хеленске цивилизације са Севера Грчке, те да „македонски језик“ представља „словенски језик који ни на који начин нема везе са културом и наслеђем античке Македоније“. Ако су ове ставке из члана 7. неприхватљиве и понижавајуће само по задрте македонске (крипто)националисте, ставке из члана 8. су већ проблематичне по било кога и било где: будућа Северна Македонија се обавезује да начини попис свих споменика на својој територији који се односе према историји и култури античке Македоније, и да на њима јасно назначе да су у питању споменици везани за античку хеленску културу (која нема везе са савременом македонском), Македонцима се забрањује свака јавна употреба Сунца из Вергине, и оно се мора уклонити са свих споменика и јавних зграда (осим античких ископина, ако га тамо има), а обе стране ће формирати заједнички комитет, преко кога ће грчка страна моћи да захтева корекцију билокогуџбеничкогсадржаја који оспорава њену културну баштину.

Дакле, колико год фантазије македонских криптонационалиста о „три хиљаде година македонске цивилизације“ биле смешне, искомплексиране, и очигледно фалсификоване, ова врста задирања друге државе у фундаментално унутрашња питања суседне земље, у које, додуше, спада и право да сами одреде како ће им се земља звати и како ће им изгледати застава, али пре свега шта ће писати у њиховим уџбеницима и на њиховим споменицима, било који народ било које земље нужно би схватио искључиво као огромно национално понижење, и шамар суверенитету сопствене државе. И оних преосталих петнаест страна општих места и фраза о братству, пријатељству, билатералној сарадњи и економском развоју ту горку пилулу не могу никако да засладе. Без икакве сумње, једна од последица овако тврдог (иако потпуно разумљивог) приступа Грчке питању македонског идентитета биће да ће македонски криптонационалисти успети да у своје редове регрутују и велики део умерене македонске јавности, која ће се такође осећати фрустрираном због оваквог националног понижења.

Македонски наук: колаборационизам не води ничему

Будући да Грчка и Македонија нису једина два субјекта балканске политике који имају узајамне претензије по питањима идентитета, културне баштине, и језика, важно је да Срби веома пажљиво размотре оно што се догађа између Атине из Скопља, како би у вођењу сопствене идентитетске и културне политике избегли неке грешке, и искористили неке преседане и позитивне примере. Пре свега, важно је имати на уму да Грчка није колонизовала Македонију, и да њено мешање у њена унутрашња питања није било директно (како се, рецимо, ЕУ кроз своје институције меша у унутрашња питања свих земаља Балкана), већ се одвијало искључивонадипломатскојравни. То значи да Грчка није претендовала на то да они пишу Македонцима устав и законе, већ искључиво да ће искористити сва дипломатска средства на свом располагању да македонске грађане натерају да устав и законе прилагоде грчким захтевима. Ова нијанса је изузетно битна, и она поготово не би смела да промакне Србији, чија се свака дипломатска офанзива по питању Космета обесмишљава флоскулом да „не треба народ поново да ратује“. Дакле, Грци су добили то што су добили без звецкања оружјем, а њихов главни инструмент притиска било је управо оно чега се Србија у односима са својом одметнутом покрајином олако лишила — систематска и бескомпромисна блокада чланства у међународним организацијама. Македонију је поготово болело што је чак ни под шифром БЈРМ нису хтели примити у НАТО, и управо је жеља Зајева и екипе да начине тај „одлучни корак“ према загрљају Североатлантског савеза била пресудна да се одлуче на потписивање овог неугодног споразума.

Ова врста дипломатских претензија једне земље према другој није ништа ново, и она постоји откако постоје дипломатски односи. Кина не дозвољава Тајвану да користи име „Република Кина“, Израел блокира Палестину на свим међународним форумима, (опет грчка) Република Кипар не дозвољава никакав помен о самопроглашеној републици на својој окупираној територији, примера је много. Оно што је заједничко за све ове дипломатске спорове јесте да се они, када једном зађу у ћорсокак на билатералном плану, селе на међународну раван, а затим решавају и превазилазе уз помоћ и подршку страних савезника. Проблем је, дакако, што су у случају Грчке и Македоније, ти страни савезници исти — САД, НАТО, Европска унија итд., а у свим тим организацијама Грчка има статус „старог члана“, који уз огромни дисбаланс економског и политичког утицаја оставља Македонију практично на ветрометини.

Управо ово је најважнија ствар коју Србија може да научи од Македоније. Ако су Срби на Балкану од распада Југославије били европска enfants terribles — кавгаџије, бунџије и вечити дестабилизатори — Македонија је била „најбољи ђак“, који је без поговора и роптања прихватао сваки диктат који јој је стизао са Запада, и сваку жељу западних савезника тумачио као заповест. И без обзира на ову апсолутну покорност глобалним империјалним структурама, Македонија никада није добила једину ствар коју империјализам по дефиницији гарантује својим колонијама — мир и стабилност. Иако је Македонија дала своју територију за нелегалну агресију НАТО против СР Југославије (као и за нелегалне базе албанских терористичких и паравојних формација), заузврат је добила устанак Албанаца на сопственој територији, који се, уз западну подршку, завршио уздизањем Албанаца до статуса државотворног народа са огромним правима која су они без остатка користили искључиво за политичку опструкцију. Па чак ни то није утолило албански иредентистички апетит — пола земље потпуно рутински фигурира као „албанска територија“ на бројним мапама „Велике Албаније“, а да албанске криминално-паравојне структуре не одустају од својих територијалних амбиција подсетила нас је дводневна терористичка операција у Куманову у мају 2015. године, коју локално албанско становништво третира као херојски чин и устанак против окупатора.

Дословно једина ствар коју су Македонци добили заузврат за своју апсолутну покорност западним центрима моћи била је прећутна дозвола да се размећу са својим суманутим теоријама о „македонству Филипа и Александра Македонског“, да бескрајно нервирају Грке својим тезама о „античкој македонској цивилизацији“, и да служе за подсмех целом региону својим кичастим, а мегаломанским споменичким пројектима у Скопљу (мада им се Београд, како ствари стоје, приближава). И када је Велики Брат требало да заштити своје пулене када је Грчка одлучила да им одузме и ту једину преосталу играчку, Запад је стао по страни и уз аплауз пустио Грке да Македонцима ударе један, надајмо се, отрежњујући шамар. Јер реално гледано, Македонија би након овог споразума требало да схвати да слугерањском и колаборационистичком политиком према Западу неће постићи ништа, а једино што ће моћи да добију јесте — Велика Албанија.

Истовремено, вреди напоменути да је Запад веома благонаклоно гледао на распојасани (античко)македонски криптонационализам, док је то био инструмент рушења свих мостова и прекида свих органских веза између македонског и српског народа. Македонци су у свом размаханом националном заносу себи присвајали дословно све елементе три хиљаде година историје те регије — осим Душановог царства, чија је престоница била у Скопљу. И док су у Скопљу својатали и Филипа и Александра, и Ћирила и Методија, и чак бугарског цара Самуила, била је потребна инцијатива малобројних македонских Срба да македонска престоница добије и споменик цару Душану, који би ту први требало да буде подигнут, и који је након тога у више наврата био жртва напада вандала. Сада, када је културна и идентитетска веза са Србима, а пре свега са српским конститутивним митовима о Косовском боју, Лазару и Милошу, и Изгубљеном царству, прекинута, Запад хладно гледа како из Грчке стиже хладан туш за усијане македонске главе.

Грчки наук: суверена воља наспрам спољних притисака

Колико год Србија саосећала са македонским народом као жртвом западног колонијализма, кудикамо више основа смо имали да се идентификујемо управо са грчком страном у спору. Јер оно што је Запад приредио Грцима прећутно подржавајући пројекат „античке македонске нације“ (при томе је „античка нација“ сама по себи contradictioninadjecto, па кад неко употреби овај израз, одмах знамо да мисли на Македонце), Србији и Србима је приредио кроз пројекте „бошњачке“, „косовске/косоварске“, и „црногорске/монтенегринске нације“. У сва три случаја елементи српског националног идентитета и културне баштине су политички киднаповани, и проглашени за конститутивну баштину другог народа, који „са Србима нема никакве везе“. Српско инсистирање на језичком, културном, и историјском идентитету народа и простора Крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије на међународном плану је представљано као „великосрпски шовинизам“ и „агресивна експанзионистичка политика“, и деловање западних империјалних центара моћи (укључујући ту и њихове комитске чете у српском НВО сектору) последњих неколико деценија било је доследно и континуирано усмерено на циљ да се српски идентитет, култура и историја насилно сабију у Прокрустову постељу (уже) Србије и Републике Српске. Ти процеси још увек трају, и нема назнака да ће се у скорије време завршити — док српски народ не буде коначно сведен на оквире „Преткумановске Србије“ и националне мањине у суседним државама, која се рапидно асимилује и интегрише у новонастале „старе нације“.

Из садашње српске перспективе, могућност да се српски народ према питању отимања сопствене средњевековне баштине у Крајинама, Босни, и Херцеговини, односно темељног националног идентитета Црне Горе током целог њеног постојања, постави једнако бескомпромисно, тврдоглаво, и неумољиво као Грци по питању Македоније, делује као научна фантастике. „Србија није у позицији Грчке“, рећи ће многи. Она свакако није једнако богата и развијена као Грчка, али не треба заборавити да су по сличним питањима пред Западом поклекле кудикамо богатије и развијеније земље од Грчке. Напротив, грчко историјско искуство и националне трауме изузетно су блиске српским. Грци су прошли кроз страховити период етничког чишћења Јоније после Првог светског рата, који се код нас еуфемистично назива „разменом становништва“, али који се грчком националном памћењу назива „Малоазијска катастрофа“ (Μικρασιατική Καταστροφή), и који представља догађај упоредив са „Олујом“ у РСК — с тим што су расељени милиони уместо стотина хиљада, и што је од Грка етнички очишћена територија на којој су континуирано живели три хиљаде година. Слично Србима, Грци имају и горко искуство већ поменутог грађанског рата комуниста и монархиста, као и тешке етничке сукобе са Бугарима и Албанцима, веома налик на српско искуство из Другог светског рата и Југословенских ратова. Најзад, период диктатуре и борбе за демократију, иако је имао различит идеолошки предзнак у односу на комунистички режим Југославије, омогућио је Грцима да искусе исте процесе кроз које је Србија прошла после распада Југославије, као и после петооктобарског преврата.

Оно што су Грци у свим тим историјским догађајима имали, а што је Србима често недостајало, била је јака политичка свест — спремност да се политички процеси и држава у сваком тренутку схватају максимално озбиљно, и да се унутрашња политичка борба институционализује. Са једне стране, то захтева већу одговорност од политичара, који су приморани да веома брзо трпе последице за неиспуњена политичка обећања (не заборавимо и да је шест високих државних званичника осуђено за велеиздају и стрељано 1922. године после Малоазијске катастрофе). Са друге стране, унутрашњи идеолошки конфликт у Грчкој затвара се у домен ритуализованих политичких процеса, чије последице (поготово последњих деценија) имају значајан утицај на власт, али не доводе земљу на границу новог грађанског рата. Најзад, политичка свест Грка најбоље се види у односима према спољним питањима, где се љути идеолошки противници често уједињују како би заштитили националне интересе народа и земље.

Укратко, ситуација у Грчкој је далеко од идеалне, али управо грчки народ са својим идентичним историјским искуством, сличним националним митосом, заједничком православном, византијском, и балканском културном матрицом, може послужити као озбиљан узор Србији и Србима у вођењу сопствене политике, и зашити сопствених интереса, идентитета, и баштине. При томе је грчки национализам веома често једнако дезоријентисан и неодређен као и српски, али он омогућава овом народу да се по виталним питањима која се тичу националног и државног опстанка позиционирају на правилан начин. И да се при томе нађу Србији као пријатељ и савезник у најтежим тренуцима. Поред познатих чињеница из прве половине XX века, не треба никада заборавити грчке добровољце на српској страни у југословенским ратовима, као ни огромну подршку грчких грађана СР Југославији за време бомбардовања, као ни, уосталом, бескомпромисну подршку Грка и Кипрана Србији по косовском питању. За ову причу није битно, али није на одмет подсетити се и тога да су се у свим тим процесима Македонци, иако су „наша крв“, показали као кудикамо лошији пријатељи и комшије — чак и у ситуацијама када је непријатељска политика против Србије (попут признавања косовске псеудодржаве и подршке њеној интеграцији у Унеско) била и на њихову директну штету.

Криптонационализам као инструмент колонијалне политике

Вратимо се назад споразуму који су потписали Ципрас и Зајев. Као што смо већ рекли, будућност тог споразума је веома мутна, и једино што би могло да доведе до његове ратификације на општенародном референдуму, осим очекиване апсолутне подршке Зајевљевих албанских партнера, јесте огроман притисак НАТО и ЕУ на македонско становништво, што би целу ствар учинило још бљутавијом, и што би додатно учврстило колонијални статус Македоније на путу ка будућој државној разградњи. Ми Срби то Македонцима можемо да кажемо без злурадости, јер смо идентичним процесима и сами изложени — с тим што су неки од њих (попут великоалбанског сепаратизма) поодмакли у односу на Македонију, док су други (попут евроатланстког интеграционизма) тек у повоју. Простора за подсмех и комплексе више вредности нема, јер се и Србија, и Македонија кувају у истом лонцу, испред истог кувара, и као храна за иста гладна уста.

Да ли је онда за Македонију боље да се одлучно супротстави споразуму са Грчком? И да, и не. За Македонију као државу и народ би свакако било добро да не потписују ултимативне документе, којима јој друге стране једнострано намећу како да уређују своју сопствену земљу. Са друге стране, прекид бесмисленог антагонизма са Грчком око потпуно неоснованих претензија на грчку културу и традицију је нешто што је Македонцима преко потребно, једнако као што им је потребно да што је пре могуће залече ране у односима са Србијом. Упркос бугарским немуштим настојањима да Македонију интегрише у свој културни простор, са доста основа се може рећи да македонском народу и даље нико није ближи од Срба и Грка, и да су управо то народи на чију помоћ би сутра могао да рачуна када непринципијелно пактирање са албанским терористима дође на наплату.

У свему томе, раскалашни македонски криптонационализам представља озбиљан проблем са којим тај народ мора да се разрачуна сам, без грчких притисака и условљавања. Криптонационализми — македонски, бошњачки, црногорски и сл. — утемељени на метастазираној „идентитетској политици“, комплексима ниже вредности, и националној епској фантастици представљају омиљени инструмент Запада у завађању балканских народа до те мере, да су спремни да отворено раде на сопствену штету, ако их само неко убеди да је то за пакост, и у инат оног другог, супротстављеног народа. Поменути регионални криптонационализми већ су нанели огромну штету српском народу, од које ће се опорављати деценијама, ако не и вековима. А та прича још увек није готова — управо озлоглашено „деретићевство“ (по Јовану И. Деретићу), т.ј. исфантазирана псеудоисторија која Србе ишчашује из свих својих историјских корена, и претвара у још један балкански „антички сурогат-народ“ (у основи у глину за моделирање по НАТО-матрици), јесте инструмент који се обилато користи да се српски народ још дубље посвађа унутар самог себе, да се његова истинска баштина и национална епика додатно обесмисли, омаловажи, и деградира (и по потреби препусти у руке криптонационалистима из бивших југословенских земаља), али и да се поруши оно мало преосталих мостова према другим народима региона.

Како тренутно ствари стоје, шта год да се деси у Македонији — Запад ће добити своје. Ако народ „легне на руду“ и прихвати понижавајући споразум, биће интегрисани у НАТО и избачени у строј глобалне колонијалне жандармерије. Ако споразум одбаци, аутохтонистички игроказ и сукоб са Грчком ће да се настави, што ће Западу омогућити да у Скопљу — преко својих непосредних експонената Албанаца — још једном добије све што им од Македонаца треба. Оно што је Македонцима потребно јесте исто оно што је потребно и Србима, и Грцима, и свим осталим народима Балкана којима је стало до слободе, и који би хтели да у наредним деценијама и вековима буду господари сопствене судбине, јесте да се раскине то врзино коло лажних дилема и трулих компромиса, и да се окрене политици истинске сарадње, истинске демократије, и истинског суверенитета, а све то на темељима истинске балканске историје и културе, која је и без измишљотина довољно импресивна, вредна, и занимљива, и око које можемо да се усагласимо сами, без диктата малициозних западних НВО.

До тада, једни ћемо другима само служити за подсмех. Македонци су се подсмевали Грцима када су пристајали на понижавајуће услове западних зајмодаваца, Срби се данас подсмевају Македонцима који ће да „лупају фусноте“ на своје споменике, а сутра ће се неко други на Балкану вероватно злурадо смејати неком новом издајничком потезу српских власти у преговорима са Приштином. Док из тог циклуса злурадости не изађемо, док не одбацимо патерналистичке притиске и колонијалну политику САД и Европске уније, и лажне идентитете које они спонзоришу, нећемо имати ни истинску сарадњу, ни истинско помирење, нити истински бољитак за балканске народе. Јер једини конкретан резултат коме тренутни односи Грчке, Македоније, и Србије, воде јесте — Велика Албанија, као истински „најбољи ђак“, и главни експонент империјалне политике у региону. Та политика, наравно, није никаква срећа ни за албански народ, али то је већ сасвим друга прича, и друга тема.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер