Olimpijske igre u Parizu kroz prizmu „Asteriksa“ iz 1968. - stari francuski humor i večne sportsko-političke teme

Igre XXXIII Olimpijade u Parizu ostale su u velikoj meri u senci starih političkih i novih kulturnih skandala, a jedan od snažnijih utisaka među globalnom publikom – pogotovo onom koja dolazi iz konzervativnijih kutaka planete – bio je da Francuska postala nedorasla sopstvenom renomeu kulturne lokomotive (zapadnog) sveta, da je utopljena u politički-korektnu provincijalnost periferije globalne američke Imperije, i da joj čak ni njena najslavnija osobina – sposobnost da se uvek bude na samom vrhu talasa modnih trendova – više ne polazi za rukom. Otvaranje igara, koje je svojim šarliebdoovskim bezobrazlukom trebalo da nas podseti na vrhunce nekada slavne francuske škole komedije zamalo je uspelo da bude autoironično prinošenje ogledala ostareloj kurtizani sa jakom šminkom u koju se pretvorila nacija koja je nekada diktirala tempo kulturnog i političkog razvoja sveta. Zamalo, jer se ispostavilo da u Parizu nije ostao niko sposoban da prihvati šalu. Francuzi su ili bili egzaltirani bahatošću sa kojom su organizatori Igara udarili šamar „varvarima, primitivcima i reakcionarima“ koji su im, jelte, došli u goste, ili su u očajanju i posipanju pepelom prevazišli čak i kritike iz kudikamo konzervativnijih zemalja.

Ako Francuzi danas nisu u stanju da procesuiraju sve paradokse, nedoslednosti i licemerja Olimpijskih igara, Francuzi od pre pola veka mogu da im priteknu u pomoć

Ali ako Francuzi danas nisu u stanju da procesuiraju sve paradokse, nedoslednosti i licemerja Olimpijskih igara, Francuzi od pre pola veka mogu da im priteknu u pomoć. Više srpskih komentatora na društvenim mrežama se prisetilo naročito upečatljivih scena iz stripa Asteriks na Olimpijskim igrama i podelilo ih na veliko veselje srpskog interneta, pogotovo nas kojima čuveno „Politikino“ butleg izdanje iz devedesetih sa urnebesno-genijalnim prevodom pokojnog Ivana Klajna predstavlja deo sentimentalnog vaspitanja. Hajde onda da prelistamo taj kultni strip i da pogledamo kako su Rene Gošini i Alber Uderzo videli moderni olimpizam (i mesto Francuske u njemu) daleke 1968. godine, kada je franko-belgijska škola stripa bila na vrhuncu, a francuska kultura i dalje imala globalnu težinu. Da počnemo:

Večne sportske teme

Ruku na srce, ako su se Francuzi ičim proslavili u Parizu, to je bila zavidna navijačka kultura koja je vatreno bodrila francuske sportiste u čemu god se takmičili.

Ako izuzmemo činjenicu da Digonos sa Rodosa u stripu – što izrazom lica, što apsolutnom dominacijom na podijumu – malo podseća na legendarnog kubanskog rvača Mihaina Lopeza (na ovim igrama je osvojio peto uzastopno zlato u kategoriji preko 130 kg), deluje kao da Uderzo i Gošini ne daju sliku sporta koju možemo da prepoznamo u naše vreme.

O čarobnim napicima i plavim jezicima

Priča, međutim, postaje naročito zanimljiva kada se uđe u glavnu temu stripa, a to je upravo institucija dopinga. Kao što je poznato, Asteriks i zemljaci uspevaju da održe prevagu nad rimskom okupacijom zahvaljujući čuvenom čarobnom napitku koji im daje nadljudsku snagu. Kada Gali dolaze na Olimpijske igre, uvereni su da će im čarobni napitak dati mogućnost da pobede u svim disciplinama, ali kada saznaju da je njegova upotreba zabranjena, odustaju, i prijavljuju sitnog Asteriksa da se takmiči samo u trkačkim disciplinama. 

Politička postavka „Asteriksa“ ovde ulazi u igru. Gali su glavni junaci ovih stripova, ali Uderzo i Gošini ih prikazuju sa dosta ironije i bez tipične francuske imperijalne nadmenosti. Gali su autsajderi i oni na Olimpijskim igrama predstavljaju jednu od onih malih zemalja čiji su predstavnici došli tu da se dobro zabave i možda osvoje neku nagradu, verujući da je loženje publike nešto zarazno i da može da navede sportiste da naprave čudo.

Rimljani, međutim, imaju drugačiju motivaciju. Oni predstavljaju Imperiju, a za Imperiju je dominacija na Igrama stvar političkog prestiža i konkretnih, opipljivih interesa.

Istovremeno, cena poraza na Igrama je za Imperiju kudikamo veća nego za autsajdere, a neuspeh povlači ozbiljnije posledice.

Gali stoga pribegavaju malom lukavstvu, otvarajući prostor Imperiji da otvori „kraljevski put“ do pobede svojim takmičarima, nadovezujući se prirodno na sopstveni mit o „izuzetnosti“.

Efekti ovog malog lukavstva dovode do scene koja izuzetno podseća na nešto što smo videli na Igrama u Parizu, kada je Amerikanac Noa Lajlz pobedio Jamajčanina u trci na sto metara za pola stotinke, što je nemoguće ustanoviti bez tehničke pomoći. Srećom, u pomoć je priskočila „Omega“ – ona ista koja je ustanovila pobedu Majkla Felpsa nad Miloradom Čavićem u Pekingu 2008.

Asteriksova strategija, pritom, nije ništa naročito neobično. Borba za medalje između dve najveće sportske (i političke) sile – Amerike i Kine – vodila se van terena koliko i na njemu. Američki mediji otvorili su (već viđenu i oprobanu) kampanju optuživanja Kineza za „sistematski doping“. Kineski mediji odgovorili su jednakom merom, ukazujući na poznatu činjenicu da se veliki deo antidoping kontrole američkih sportista odvija „džentlmenski“ i „na časnu reč“, a da su Amerikanci poznati po tome da se zalažu za zabranu nekog doping sredstva tek nakon što su za svoje sportiste obezbedili novu i bolju verziju onoga što je dostupno imperijalnoj periferiji. Nekoliko dana tokom Igara u Parizu, u Kini je čak bila vrlo popularna kampanja ukazivanja na naglašeno modra lica američkih plivača kao navodni pokazatelj korišćenja nedozvoljenih stimulansa.

O varvarima i zemljacima

Pored imperativa pobede (po svaku cenu), motiv koji objedinjuje antičke i moderne Olimpijske igre jeste večita igra civilizacije i varvarstva

Ipak, Asteriks na Olimpijskim igrama – kao serijal o Asteriksu inače – najzanimljiviji je kada se suptilno i univerzalno bavi – politikom. Pored imperativa pobede (po svaku cenu), motiv koji objedinjuje antičke i moderne Olimpijske igre jeste večita igra civilizacije i varvarstva, gde se politička moć manifestuje pravom učestvovanja na Igrama, ali i mogućnošću da se opasnom „varvarskom“ rivalu zabrani učestvovanje.  

Predak Aleksandra Velikog – Aleksandar I Filelen – poznat je po sudskom procesu tokom koga je dokazao svoje helensko poreklo (i to ni manje, ni više nego direktno od mitskog heroja Herakla) kako bi za sebe – ali i celu Makedoniju – izborio pravo da učestvuje u Olimpijskim igrama. Rimljani su se siledžijski, ognjem i mačem izborili za pravo da se „ispišu iz varvara“ i takmiče na Igrama, ali najveći rimski doprinos olimpijskoj istoriji verovatno je bilo Sulino pljačkanje Olimpije 86. godine pre Hrista, kao i čuvene „Neronove igre“ 67. godine posle Hrista, na kojima je narcisoidni rimski car lično osvojio sve nagrade na svim takmičenjima, uključujući i trku dvokolica tokom koje je ispao iz svoje zaprege. Sličnim manipulacijama bili smo svedoci na Igrama u Parizu, gde je nesumnjivo najkrupnija manipulacija bila zabrana takmičenja Rusima (navodno zbog dopinga) i Belorusima (iz čistog bezobrazluka). Poruka je bila jasna: na Igrama nema mesta za varvare.

Nema mesta za varvare. Što se bogohulnika tiče, tu su, kao što smo videli, stvari nešto drugačije.

Drugi zanimljiv profetski detalj jeste igrarija sa političkim identitetima, koji omogućuju učestvovanje na Igrama pod jednom ili drugom zastavom. „Legionarstvo“ i „gladijatorstvo“ na igrama je stara tema, ali Srbima je verovatno najzabavniji detalj u kome Gali okreću rimsku okupaciju naglavačke i koriste njihova imperijalna osvajanja kao opravdanje da učestvuju u Igrama.

Rimljani, naravno, ovim obrtom nisu ni najmanje oduševljeni, što Gošini zahvata genijalnom minijaturom koja predstavlja savršen odjek modernog američkog iščuđavanja „otkud tolika mržnja u svetu prema njihovim slobodama“.

Ova dijalektika građanstva i negrađanstva zabavno oslikava i dinamiku odnosa Srba prema sportistima sa Kosova i Metohije, koji su pod zastavom „Republike Kosovo“ i američkim imperijalnim patronatom na ovim Igrama osvojili za Srbiju jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju. Naravno, za kosovske Albance su medalje bile povod da se pohvale svojom nezavisnošću i državnošću. Za Srbe su bili povod da – čestitaju zemljacima.  

Ruku na srce, jedan deo Srba sa manje smisla za humor reagovao je slično centurionu Hibiskusu kada su Crnogorci uskakali u slavljeničku povorku iza Novaka Đokovića. Srećom, masa Beograđana koja je sa ushićenjem dočekala Danicu Crnogorčević na balkonu Skupštine Beograda pokazala je da je srpski imperijalizam ipak širokogrud i neisključiv.

O civilizacijama u opadanju

Ipak, jedan motiv u Asteriksu na Olimpijskim igrama odnosi apsolutnu pobedu i kada je u pitanju izvanredni i suptilni humor francuskih strip-autora, i kada su u pitanju paralele sa Olimpijadama našeg vremena. U pitanju je priča o civilizacijskom opadanju, koja je verovatno bila jedan od glavnih utisaka periferije globalne Imperije kada se suočila sa scenama koje im je Centrala organizovala u Parizu.

Radnja „Asteriksa“ se događa u vreme Julija Cezara, kada stara Republika izdiše svoje samrtni ropac, ali imperijalna moć Rima doseže svoj vrhunac. Ipak, potomci nepokornih Gala (a i rimskih naslednika Franaka) ne propuštaju priliku da sub specie aeternitatis malo podbodu starog okupatora, ali i da nam ponude jednu gorku pilulu kada je u pitanju odnos civilizacije i sporta.

Uderzo i Gošini ovde još jednom kao da napuštaju svoj pripovedački kontekst i obraćaju se direktno nama u našem vremenu. A u njemu ne važi samo ona popularna desničarska mema da „slabi ljudi stvaraju teška vremena“ – mada nije sporno da imperativ zdravlja i vrhunskog sporta teško može da se pomiri sa kulturom raskalašnog hedonizma i neograničenog samougađanja koja nam se danas prodaje za kulturu i civilizaciju. Ali ne samo to – u ovoj minijaturi („opadajmo! opadajmo!“), verovatno najduhovitijoj u celom stripu – francuske stripadžije takođe prenose jednu važnu, a jednostavnu lekciju. Dekadencija je zarazna i vodi degradaciji i tela i duha ne samo pojedinca, nego i države.

Cela Galija je pod vlašću Rimljana. Cela?

Kada je SR Jugoslavija bila pod sankcijama i izolovana od „Međunarodne zajednice“ (nakratko smo čak bili na „spisku varvara“ kojima se ne dozvoljava takmičenje na Igrama), slika malog galskog sela opkoljenog rimskim garnizonima predstavljala je srpsku nacionalnu ikonu.  

Izolacija je bila toliko okrutna, da je „Asteriks“ u Srbiji u to vreme objavljivan piratski i nelegalno. To je samo po sebi malo istorijsko Lukavstvo uma: izdavačka kuća koja je objavljivala strip o suprotstavljanju šačice varvara globalnoj Imperiji odlukom globalne Imperije nije dozvoljavala šačici varvara koji joj se suprotstavljaju da čita njihov strip. A varvari, takvi kakvi su, nisu marili za blokadu i izolaciju, nego su, štaviše, igrali svoju najbolju igru.

I zaista, prevod Ivana Klajna, sa genijalnim posrbljavanjem francuskih igara reči (koje često potpuno izmiču imperijalnim, pardon, anglosaksonskim prevodiocima), ne samo da predstavlja najgenijalniji prevod Asteriksa na srpski, nego jedan od najgenijalnijih primera srpskog prevodilaštva uopšte. Iako Klajn iz profesionalne skromnosti ili zbog piratske prirode projekta nije bio spreman da potpiše svoj rad, ostaje legendarna činjenica da je njegov prevod u vreme kada su Srbi živeli život Nepokornih Gala učinio Asteriksa srpskijim nego što je ikada bio. Što je još jedno Lukavstvo uma: u trenutku kada su nas se Francuzi „odrekli preko novina“ kao svog u tom trenutku već vekovnog saveznika, mi smo čuvali sećanje na ono što je Francuze činilo Francuzima i bili iskreniji baštinici njihove kulture od njih samih.

U međuvremenu, i Srbi su se opustili i razmazili, i u svom odnosu prema Okupatoru postali nalik na – Francuze.

Đokovićeva pobeda na olimpijskom turniru naelektrisala je naciju i poništila bukvalno godine psiholoških operacija da se pacifikujemo i duhovno dovedemo u stanje potčinjenosti i apatije

Svi? Ne, naravno. Duh Nepokornih Gala i dalje tinja među Srbima, pogotovo kada imaju priliku da Imperiju nadigraju na sportskom terenu, bilo boljom igrom, bilo prosto snagom duha. Đokovićeva pobeda (in hoc signo!) na olimpijskom turniru naelektrisala je naciju i poništila bukvalno godine psiholoških operacija da se pacifikujemo i duhovno dovedemo u stanje potčinjenosti i apatije. I ta naelektrisanost se videla i u igri ostalih srpskih sportista na Igrama, koji su nakon Đokovićeve pobede neverovatno podigli kvalitet sopstvene igre. U slučaju vaterpolista to je dovelo do spektakularnog, trećeg uzastopnog zlata na Igrama za Srbiju. U slučaju košarkaša, dovelo je do verovatno najbolje utakmice koju je naša reprezentacija odigrala u svojoj istoriji, koju smo na kraju izgubili na isti način kao i mnogi drugi – zato što je američkoj Imperiji „sportski ugled veoma važan za naciju“, a u celom Parizu nije bilo nikoga ko je smeo Amerikancima u lice da kaže da su pili čarobni napitak.

Na kraju krajeva, svako je iz te utakmice, kao i iz Olimpijskih igara izvukao ono što mu je potrebno. Imperija je dobila priliku da svima natura na nos svoju kulturnu nadmoć i pagansku civilizovanost, svet je imao prilike da vidi da je Imperija u opadanju, kao i da su Igre – kao i uvek – prvo političko, a tek onda sportsko takmičenje.

A Srbi? Srbi su od Igara izvukli ono što im je trebalo – slavlje i šenluk koji prevazilaze bilo šta što mogu da očekuju sportisti drugih zemalja, nastavak legende o tome kako otpor nije uzaludan i kako i Gali u malom selu na periferiji Imperije ponekad mogu biti Nepobedivi. I mogu biti Nepobedivi čak i kada zlato prepuste onome kome je potrebnije nego nama.

(NSPM)