Турска се тихо враћа Западу

Двије и по деценије, кад год би турска влада дошла у сукоб са САД и Европом, аналитичари су панично почињали да брину да је Запад “изгубио” Турску. То се први пут догодило 2003. године, након што је турски парламент гласао против тога да америчким снагама одобри приступ турској територији за инвазију на Ирак. Поновило се 2010, када је Турска гласала против пооштравања санкција УН Ирану.

Упозорења су постала још хитнија 2017. када је Анкара купила ракетни одбрамбени систем С-400 руске производње, што је подстакло страхове да се друга највећа војна сила НАТО-а приближава главном противнику Алијансе. Током друге половине двадесетог вијека, секуларистички лидери чврсто су усидрили Турску у западном табору. Анкара се придружила Савјету Европе 1949, ушла је у НАТО 1952, а 1963. потписала је споразум о придруживању са Европском економском заједницом.

Од средине 2010-их, под заставом “стратешке аутономије”, Анкара је развијала ближе економске, енергетске и безбједносне везе са Москвом и повремено водила политике које су изазивале гњев њених савезника у НАТО-у

Међутим, западни посматрачи су страховали да ће Партија правде и развоја (АКП) турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана, са својим историјским везама с исламистичким партијама, удаљити земљу од западног блока након што је дошла на власт 2002. године. Ердоган је, на много начина, и покушао такав заокрет. Од средине 2010-их, под заставом “стратешке аутономије”, Анкара је развијала ближе економске, енергетске и безбједносне везе са Москвом и повремено водила политике које су изазивале гњев њених савезника у НАТО-у.

Сада се, међутим, Турска поново окреће западним партнерима. Уочи самита лидера НАТО-а, чији ће домаћин Анкара бити у јулу, турски званичници досљедно шаљу поруке у корист Алијансе. Турски министар спољних послова Хакан Фидан, на примјер, описао је трансатлантске везе као стратешку нужност за Турску и назвао самит “историјском приликом” да се потврди јединство НАТО-а. А турско поновно сврставање није само реторика. Током протеклих неколико година, Анкара се дистанцира од Москве смањујући зависност од руске енергије и сужавајући економске и одбрамбене везе двије земље. Тај заокрет отворио је врата дубљој сарадњи са савезницима у НАТО-у - и показује да се међу турским креаторима политике учврстило схватање да је послије година инсистирања на стратешкој аутономији земље, Турској ипак боље да буде усклађена са Западом.

Партнер у Кремљу

Зближавање Анкаре са Москвом имало је коријене, парадоксално, у једној од најопаснијих криза у модерним руско-турским односима. У новембру 2015, неколико мјесеци након што се Русија умијешала у грађански рат у Сирији како би спасила свог савезника Башара ал Асада од побуне коју је подржавала Анкара, Турска је оборила руски авион у близини сиријско-турске границе. Москва је убрзо увела опсежне економске санкције, а Анкара је страховала да ће услиједити војна одмазда. Позвала је своје савезнике у НАТО-у да откажу планирано повлачење батерија ракетног система “патриот” распоређених у Турској, али су САД и Њемачка ипак наставиле с тим. У то вријеме, америчко-турски односи већ су били затегнути због одлуке Вашингтона да наоружа сиријску курдску милицију коју Анкара сматра терористичком организацијом. Повлачење система “патриот” зато је додатно учврстило увјерење Анкаре да НАТО неће стати уз њу у тренуцима велике рањивости.

Иако су САД увеле санкције Турској и искључиле земљу из програма Ф-35, Анкара је тврдила да има право да диверзификује своја одбрамбена партнерства и смањи зависност од западних савезника

Разочаран савезницима у НАТО-у и забринут због могуће руске одмазде, Ердоган је почетком 2016. настојао да поправи односе с руским предсједником Владимиром Путином, изражавајући жаљење због обарања авиона. Потом је, након неуспјелог покушаја пуча против Ердогана у јулу 2016, Путин био први страни лидер који је позвао и понудио подршку. Релативно спора реакција турских савезника из НАТО-а разљутила је Ердогана, који је тај догађај протумачио као додатни доказ да се на НАТО не може ослонити у кризи, док је Русија партнер с којим Турска може сарађивати. Само мјесец касније, Турска је покренула војну операцију на сјеверу Сирије уз прећутно одобрење Русије. Наредне године Турска је купила ракетни одбрамбени систем С-400 руске производње. С-400 није само некомпатибилан са системима НАТО-а; савезници су такође страховали да би његов напредни радар могао прикупљати обавјештајне податке о авионима НАТО-а, нарочито о борбеном авиону Ф-35, и потенцијално изложити Москви осјетљиве оперативне податке и способности. Иако су САД увеле санкције Турској и искључиле земљу из програма Ф-35, Анкара је тврдила да има право да диверзификује своја одбрамбена партнерства и смањи зависност од западних савезника.

Путин и Фидан на састанку у Казану у јунуфото: Реутерс

Билатерална трговина готово се удвостручила 2022. године, на више од 60 милијарди долара, чиме је Турска постала други највећи трговински партнер Русије, послије Кине

На неки начин, руска инвазија пуног обима на Украјину 2022. још је више приближила Русију и Турску. Анкара није подржала инвазију; напротив, турска влада је оштро осудила руске потезе, подржала резолуцију УН којом се осуђује Русија, испоручила Украјини дронове и друго оружје и затворила мореузе Босфор и Дарданеле за ратне бродове, укључујући руску Црноморску флоту, у складу са одредбама Конвенције из Монтреа из 1936. године. Али Турска је такође одбила да се придружи западним санкцијама Русији и све више постајала економски спас за Москву. Десетине хиљада Руса који су бјежали од рата слиле су се у Турску, гдје су куповали некретнине, отварали фирме и уносили пријеко потребан новац у ослабљену економију. Билатерална трговина готово се удвостручила 2022. године, на више од 60 милијарди долара, чиме је Турска постала други највећи трговински партнер Русије, послије Кине.

Везе Турске с Русијом највидљивије су се продубиле у енергетском сектору. У року од двије године од инвазије, Турска је постала трећи највећи увозник руских фосилних горива. Њен увоз руске нафте 2023. и 2024. био је више него двоструко већи него 2021. године. Турска и Русија наставиле су и реализацију споразума, потписаног 2010, према којем руски државни нуклеарни гигант Росатом треба да изгради, посједује и управља нуклеарном електраном Акују на турској медитеранској обали. Русија је уложила милијарде долара у завршетак тог пројекта, а Анкара је помогла Росатому да превазиђе препреке повезане са санкцијама како би електрана постала оперативна. Будући да споразум предвиђа да ће Русија задржати већинско власништво, он Москви практично омогућава приступ критичној инфраструктури у једној важној чланици НАТО-а током очекиваног радног вијека електране од 60 година, као и током потоњег вишедеценијског процеса њеног разградње.

У том тренутку, из угла турских савезника у НАТО-у, Анкара је била удаљенија него икад. Турска је купила војну опрему од Русије и развила блиске енергетске везе с Москвом. Њени трајни пословни аранжмани с Русијом изазвали су упозорења европских и америчких званичника да би се турске институције могле суочити са секундарним санкцијама ако буду сарађивале с Русима под санкцијама. Турска је чак директно подривала НАТО, користећи право вета како би притискала савезнике да направе уступке у замјену за одобрење Анкаре за захтјеве Финске и Шведске да се придруже Алијанси. Ратификација чланства те двије земље одлагана је мјесецима. За многе савезнике све је то изгледало као побједа за Путина.

Вријеме за нови почетак

Али унутрашње тешкоће убрзо су приморале Анкару да преиспита своје спољне односе. До предсједничких и парламентарних избора у Турској 2023. године, земља се суочавала са нагло растућом инфлацијом, урушавањем валуте и све дубљом кризом платног биланса

Али унутрашње тешкоће убрзо су приморале Анкару да преиспита своје спољне односе. До предсједничких и парламентарних избора у Турској 2023. године, земља се суочавала са нагло растућом инфлацијом, урушавањем валуте и све дубљом кризом платног биланса. Године економског лошег управљања, институционалног слабљења и Ердоганове неконвенционалне монетарне политике озбиљно су нарушиле повјерење инвеститора, а године удаљавања од традиционалних западних партнера оставиле су Турску без пријатеља на које би се могла ослонити. Разорни земљотрес у фебруару 2023, у којем је погинуло више од 50.000 људи и који је проузроковао штету од готово 100 милијарди долара, додатно је продубио проблеме земље.

Након побједе на изборима у мају 2023, Ердоган је схватио да је промјена перцепције Турске постала економски и стратешки императив. Земља није могла себи да приушти наставак отуђивања Европе, с обзиром на то да је ЕУ била највећи трговински партнер Анкаре и извор инвестиција. Турска одбрамбена индустрија била је кључна за Ердоганове напоре да учврсти легитимитет код куће и пројектује утицај у иностранству, али су америчке санкције уведене због руског система С-400 оптерећивале тај сектор. Уклањање Турске из НАТО програма Ф-35 практично је турске фирме коштало милијарде долара у уговорима, док су санкције турској агенцији за набавку наоружања компликовале производњу оружја које се ослањало на америчке компоненте и зауставиле преговоре о новим пословима.

Иако се Турска није придружила западним санкцијама Русији, прилагодила је своју политику како би избјегла секундарне санкције. Турски извоз у Русију нагло је пао почетком 2024, а турске банке почеле су да затварају рачуне руских компанија, обустављају обраду плаћања и прекидају везе с руским партнерима

У оквиру заокрета, Ердоган је именовао Мехмета Шимшека, који је уживао широко поштовање међународних инвеститора након ранијег мандата на мјесту турског министра финансија, да води посрнулу економију. Нови министар финансија обишао је западне пријестонице како би увјерио инвеститоре да се Турска враћа ортодоксној економској политици, а Фидан је сигнализирао да ће се Турска дипломатски ближе ускладити са западним партнерима, радећи на стабилизацији односа са САД и подржавајући напоре да се оживи кандидатура Турске за чланство у Европској унији.

У јулу 2023. Ердоган је повукао приговоре на чланство Шведске у НАТО-у. Иако се Турска није придружила западним санкцијама Русији, прилагодила је своју политику како би избјегла секундарне санкције. Турски извоз у Русију нагло је пао почетком 2024, а турске банке почеле су да затварају рачуне руских компанија, обустављају обраду плаћања и прекидају везе с руским партнерима. Анкара је ограничила извоз робе америчког поријекла, попут микрочипова и система за даљинско управљање, за коју су савезници у НАТО-у страховали да би могла завршити у руској војсци.

Турске војне снаге учествовале су у војној вјежби са САД, Италијом и Румунијом у Бугарској раније овог мјесецафото: Реутерс

Турска је такође почела да предузима кораке како би смањила велику зависност од руске енергије. Године 2025. водила је разговоре с Ираном о повећању протока гаса из Туркменистана и убрзала планове за повећање увоза течног природног гаса из САД и других добављача који нијесу из Русије. Анкара је тихо одложила планове, које је Путин први пут предложио 2022, за успостављање руског гасног чворишта у Турској, за које су западне владе упозоравале да би Москви могло омогућити да заобиђе увозна ограничења мијешањем свог гаса с гасом других добављача.

Турска је такође почела да предузима кораке како би смањила велику зависност од руске енергије. Године 2025. водила је разговоре с Ираном о повећању протока гаса из Туркменистана и убрзала планове за повећање увоза течног природног гаса из САД и других добављача који нијесу из Русије

Прошле године Турска је руске гасне уговоре који су истицали продужила за само годину дана - али је пристала на петнаестогодишњи споразум о куповини приближно 1.500 испорука ЛНГ-а из САД. Увоз гаса из Русије чинио је више од 50 одсто турског снабдијевања 2018; до краја 2025. тај удио је пао испод 40 одсто. А након што је предсједник САД Доналд Трамп током састанка у Бијелој кући у септембру 2025. позвао Ердогана да смањи турску куповину руске енергије, највеће рафинерије у земљи почеле су да купују сирову нафту из Ирака, Казахстана и од других произвођача који нијесу из Русије, што је допринијело паду извоза руске нафте у Турску у октобру за више од 60 одсто.

Чак се и нуклеарно партнерство нашло под притиском. Пројекат нуклеарне електране Акују, који је првобитно требало да почне с радом 2024, суочио се с поновљеним одлагањима због забринутости добављача у вези са санкцијама Русији. Турска сада ради са САД и Јужном Корејом на плановима за другу нуклеарну електрану у Синопу, на обали Црног мора, пројекту за који се раније очекивало да ће припасти Росатому.

Снага савезништва

Регионална дешавања током протеклих годину и по додатно су учврстила турско преусмјеравање. Пад Асада крајем 2024. и долазак нове владе у Дамаску, блиско усклађене с Анкаром, лишили су Русију великог дијела утицаја који је имала у Сирији од 2015. године - и учинили углавном непотребним да се Ердоган додворава Путину како би обезбиједио подршку за сопствену политику према Сирији. Политичка транзиција у Сирији такође је отворила пут за повлачење америчке војске из те земље, уклањајући дугогодишњи извор напетости у америчко-турским односима.

Турска је, у суштини, одлучила да се поново обавеже НАТО-у. И ту намјеру је јасно показала: у децембру 2025, након што је годинама инсистирала да ће купити другу серију система С-400, Ердоган је затражио од Путина да преузме назад тај ракетни одбрамбени систем

Такво повољно дипломатско окружење помогло је Турској да ојача партнерства на која се њена војска и одбрамбена индустрија одавно ослањају. Домаћа одбрамбена производња захтијева приступ америчким дјеловима, а набавке од савезника из НАТО-а, попут прошлогодишње куповине неколико десетина авиона “еурофајтер тајфун”, кључне су за програм модернизације турске војске. Анкара такође жели да учествује у европским напорима за изградњу сопствене одбрамбене индустрије - и тиме добије приступ новим могућностима финансирања. Турска је, у суштини, одлучила да се поново обавеже НАТО-у. И ту намјеру је јасно показала: у децембру 2025, након што је годинама инсистирала да ће купити другу серију система С-400, Ердоган је затражио од Путина да преузме назад тај ракетни одбрамбени систем.

Одговор НАТО-а на рат против Ирана, који су 28. фебруара покренули САД и Израел, показао је Анкари да је направила прави избор. Када је неколико иранских ракета ушло у турски ваздушни простор, пресрели су их одбрамбени системи повезани с НАТО-ом у источном Медитерану. Алијанса је потом ојачала турску ваздушну и противракетну одбрану, укључујући распоређивање батерија “Патриот” на југоисток земље, гдје се налази радарски систем који подржава НАТО-ов штит од балистичких ракета. Насупрот томе, изузетно скупи турски системи С-400 остали су неактивни док се земља нашла под директном ракетном пријетњом.

Анкара се све више окреће савезницима из НАТО-а како би јој помогли да затвори празнине у одбрани које је рат разоткрио, нарочито када је ријеч о одбрани од балистичких ракета средњег домета, крстарећих ракета и координисаних масовних напада. Наставила је раније прекинуте преговоре с Француском и Италијом о набавци и заједничкој производњи ракетног одбрамбеног система САМП/Т. Њемачка је најавила да ће крајем јуна распоредити додатну батерију противваздушне одбране “Патриот” и 150 војника у Турској. Турски званичници недавно су открили план НАТО-а, који се спроводи од 2023, за успостављање мултинационалног корпуса у Турској; Анкара намјерава да тај пројекат заврши до 2028. Турска такође шири своје учешће у безбједности Црног мора, покренувши у јануару иницијативу за деминирање повезану с НАТО-ом, заједно с Бугарском и Румунијом.

Повратак у стварност

Иако се Турска дистанцира од Русије и приближава НАТО-у, то не значи да је Анкара у потпуности одустала од тежње ка стратешкој аутономији

Све већа сарадња Турске с НАТО-ом очигледно је узнемирила Москву. Упркос поновљеним позивима, Путин није посјетио Турску од 2020. године. Турске мете су се посљедњих година нашле и под руском ватром у Украјини и Црном мору. Руске снаге су 2023. испалиле хице упозорења на теретни брод у турском власништву у Црном мору. Русија је 2025. погодила ЛНГ танкер под турском заставом у украјинском лучком граду Одеси и напала погон за производњу турских дронова “бајрактар” у близини Кијева. Иако се Турска и даље представља као посредник између Русије и Украјине, све је фрустриранија оним што званичници виде као руске непопустљиве захтјеве и неспремност да се укључи у разговоре на високом нивоу, неопходне за постизање рјешења. Индикативно је и то што подржава тежње Украјине да се придружи НАТО-у.

Иако се Турска дистанцира од Русије и приближава НАТО-у, то не значи да је Анкара у потпуности одустала од тежње ка стратешкој аутономији. Турска и даље жели да максимално повећа слободу дјеловања и задржи могућност да истовремено сарађује с конкурентским актерима, укључујући савезнике из НАТО-а, Кину, Русију и регионалне силе. Али Анкара сада разумије да је у снажнијој позицији да остварује своје интересе у иностранству када сарађује са САД и Европом.

Турска економија и безбједност остају чврсто везане за Европу и САД, као што је случај већ деценијама. Ердоган је покушао да пронађе алтернативу градећи близак однос с Русијом - али је стварност сада вратила Турску назад

Турска одбрамбена индустрија кључна је за њену способност да пројектује моћ и утиче на исход сукоба у региону, па ће Анкара наставити да снажно улаже у домаће капацитете. Ипак, напредак тих капацитета и даље зависи од америчке и европске технологије, компоненти, финансирања и одбрамбених партнерстава.

Турска економија и безбједност остају чврсто везане за Европу и САД, као што је случај већ деценијама. Ердоган је покушао да пронађе алтернативу градећи близак однос с Русијом - али је стварност сада вратила Турску назад.

Ауторка је директорка Турског програма Института за Блиски исток и ауторка књиге “Ердоганов рат: Борба чврсторукаша код куће и у Сирији”

Текст је преузет из часописа “Форин аферс”

(Вијести)