BiH i Crna Gora su 1995. i 2006. zamišljene kao dvije anti-Srbije. To što se srpska politička elita u obje anti-Srbije upire da učestvuje u političkoj raspodjeli privilegija koje „državni“ nivo nudi – pritom se vrlo često poistvojećujući sa tim institucijama a još češće učestvujući u „trange-frange“ kombinacijama na „državnom“ nivou samo ilustruje primitivnu političku i suštinski dezintregrativnu svijest Banja Luke i Podgorice

Zamislimo čoveka koji druge ljude karakteriše kao “nacionalističke jurišnike”, a koji, kada mu se skrene pažnja da je upravo on jurišnik jednog  šovinističkog “lidera” odgovara kako je već izvesno vreme nezavisni poslanik!? Što će reći da već godinu-dve nije jurišnik!?

Zapravo, i za "patriote" i za "mondijaliste" Kosovo je danas manje-više jedna neprijatna epizoda koja je ostala iza nas. Za jedne srećno izbegnuta opasnost – za druge nes(p)retno propuštena šansa na koju se više ne vredi i ne treba vraćati.

Ovo što sledi je, dakle, doslovan citat iz „Danasa“: „Kad Srbija prestane da srbuje i kad se uzvisi na nivo ljudskosti - onda će se stvar počet menjat"

Istini za volju, nije lako sedeti sa Vučićem u studiju. Mi kod kuće možemo da se smejemo, da se iščuđavamo koliko gluposti i laži je u stanju u jednom dahu da izgovori, ali je licem u lice s njim teško iskontrolisati vlastitu odbojnost i upakovati je u razložno i precizno pitanje. 

Pojedinci koji su oblikovali i predlagali odnosno sprovodili reformske mere moraju da odgovaraju za počinjena zlodela, ne samo da bi se pravda zadovoljila već da bi se sprečilo ovako ili slično neodgovorno ponašanje u budućnosti.

Ruska strana smatra da je uprkos vremenskom tesnacu mogućno da se postigne dogovor o stvaranju neke vrste „tampon zone". Sve bi se događalo u okviru mera za izgradnju poverenja, među kojima je posebno važno obnavljanje kontakata između Rusije i NATO-a, uključujući i vojni nivo. A to je već započeto sastankom 12. januara u Briselu

Ozbiljno se zapitajmo dokle smo stigli kada se u licemernim briselskim pregovorima kosovski Albanci pokazuju kao daleko revnosniji „ustavobranitelji“, jer brane svoja mlada ustavna rešenja, dok srpski predstavnici bagatelišu sadržinu svog osnovnog zakona koji imaju vekovima. Krajnji je čas da se vratimo svome ustavu, dok još imamo kome.

Velikog Brata nije rodila majka Srbija, ali je on očito usvojen u našu porodicu. U otuđenom svijetu moderni čovjek od rodbine jedino ima Velikog Brata. Upravo takav potreban je savremenoj civilizaciji. U njegovom formiranju tradicija se nameće kao prepreka, zato joj treba oduzeti značaj.

Bilo je jasno da posle svega što je izrekao u javnosti Ponoš teško može ostati na mestu na kome je bio, a, sa druge strane, sigurno da Tadić nije mogao da bude oduševljen ni mogućnošću da se ovaj spor okonča Šutanovčevim trijumfom.