Не мислим ја да је власт „намерно хтела да изгуби“ да би онда имала алиби за предају Косова и одустајање од даље борбе. Далеко од тога. Нечасно је не покушати пружити отпор, а поготово је срамно у насиљу против себе и своје државе добровољно саучествовати.

Док је некада хтела да буде мисионар који по свету „покрштава невернике“, Европа је данас све више присиљена да живи у оквиру „свог манастира“, у ком важе сопствена правила, док је изван неки други свет који функционише по другим принципима.

Србија је земља у којој су неистомишљеници диктатуре неолиберализма унапред осуђени као конзервативни, клерикални, рудиментирани изданци мрачног средњег века, сувишни чланови друштва који су, малтене, неспособни и неподобни за живот у савременом свету. 

Свако овде, изгледа, поверује да су претходници били глупи и неспособни и да ће баш он успети да се са странцима нагоди и при том очува и своју власт и виталне националне интересе.  И да се у односу на то исплати претходно прогутати пар жаба и прихватити неколико „мањих“ уступака

 Битно је то да се сада у Украјини води жестоки рат, по оцени Кијева и његових покровитеља који су га иницирали- агресиван са руске стране, а по оцени Москве изнуђен, наметнут и срачунат на уништење, покоравање или поделу Русије на више области које би биле у вазалном односу према западним државама

У Диселдорфу ми је додељена награда „Хајнрих Хајне”, а после полемике одузета. Одбио сам да примим ту награду. После бомбардовања Југославије од стране НАТО-а одбио сам да примим и награду „Георг Бихнер”, 1999. године.

Наша привреда је у так лошем стању да не може да јој се нанесе никаква додатна штета истраживањем коруптивних радњи.Српка привреда је пала на ниске гране.

Под фирмом "права на слободу говора и критичког мишљења" у Србији се појавио одређени круг људи (у ту категорију спада и Динко Грухоњић) који не презају од најгрубљих дисквалификација српског народа, његових националних интереса, традиције и историјске свести. И све се то пласира у тзв. "независним и професионалним медијима" као "израз борбе за слободно мишљење"

Новинар није центар новинарства, он не би смео да постоји сам за себе, он је мост који спаја вест са онима који траже вест. Уколико сви, и његови гости и његови читаоци/гледаоци буду ту само да би играли око њега и због њега, новинарство као професија губи смисао. А ако неког занима нешто друго, постоје професије колумниста, новинарски аналитичар, есејиста, критичар...

Незапосленост је данас нарочито велика међу младима, а они су у узрасту који је најкреативнији и када знања стечена школовањем брзо застаревају и треба одмах да се реализују у пракси, када треба да створе одличне радне навике, да се као млади самопотврде и добију самопоуздање.