недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Слобода говора, независни медији и „аутоиронија“ Динка Грухоњића
Политички живот

Слобода говора, независни медији и „аутоиронија“ Динка Грухоњића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
субота, 30. март 2024.

Брзо,објективно, информисање са лица места, слободно, независно и истинито извештавање, поштовање професионалних стандарда у медијској сфери, ставови засновани на чињеницама и одговорни приступ најважнијим друштвеним и политичким питањима, компетентни саговорници и неговање дијалога и могућност изношења различитих мишљења и ставова, све су то слогани који прате деловање само-проглашених тзв. „слободних и независних медија“. 

У ту групацију спадају „Н1“, „НОВА С“, листови „НОВА“ и „Данас“, часописи „Време“, „Нови Магазин“, „Радар“ и мноштво сајтова сличних Пешчанику. Њих пре свега одликује изразита везаност за јасно профилисану идеолошку и политичку матрицу заступања проевропских и атлантистичких „вредности“, али често веома селективно и идеолошки секташки обојено залагање за идеје либерализма, модернизације, европских интеграција, суочавања са прошлошћу, која подразумева форсирање „кривице српског народа за разбијање СФРЈ“, признавање независности тзв. „косовске државности“ и непрестано указивање на „доминацију српског национализма и клерикализма“ као највеће опасности за стабилност суседних држава и нашег пост-југословенског простора.

Никако се не може уважити тврдња да дијалога у тзв. „независним медијима“ нема зато што представници владајућих структура не желе да дају изјаве и учествују у њиховим емисијама. Постоји политички и друштвени живот и ван владајућих и опозиционих странака, као и невладиних организација које деле њихову политичку агенду

Ови медији су посебно посвећени одбрани људских права (и то често веома селективно), слободе говора и критичког мишљења и у томе се испољава њихов идеолошки ексклузивизам и једностраност у приступу најважнијим друштвеним и националним проблемима и интересима.

Стање у нашим медијима иначе карактерише апсолутни монопол владајуће напредњачке странке и њеног неприкосновеног вође, зато и његов начин владавине представља нашу верзију спин диктатуре, у којој је апсолутна контрола медија од пресудне важности за даље одржавање на власти - што је њихов једини и основни циљ без обзира на непрестано позивање да они једино служе интересима Србије и српског народа.

Овакав модел хипнократије и хепикратије (о чему пише Слободан Рељић у књизи „После изгубљених илузија“) прате пре свега режимски таблоиди, „Политика“, „Блиц“ и већина телевизијских канала стварајући паралелну стварност и наратив о „златном добу никада до сада виђеном и достигнутом у историји Србије“. Ови медији су главно извориште ширења говора мржње, лажи, подаништва, манипулација и у отвореној су служби владајућег режима. Оваквом апсолутном монополу у медијској сфери супротстављени су тзв. „слободни, професионални и независни медији“, који се непрестано позивају на најзначајније либералне и демократске вредности, посебно на одбрану и заступање слободне и критичке мисли, развијање критичког дијалога и отварања могућности да се суочавају различита мишљења и идеолошке концепције и ставови. При томе је више него очито да они заступају јасно одређену идеолошку и политичку агенду и при томе демонстрирају својеврсну затвореност за све оне који нису део њиховог идеолошког светоназора.

Никако се не може уважити тврдња да дијалога у тзв. „независним медијима“ нема зато што представници владајућих структура не желе да дају изјаве и учествују у њиховим емисијама. Постоји политички и друштвени живот и ван владајућих и опозиционих странака, као и невладиних организација које деле њихову политичку агенду, али очигледно је да људи који имају и заступају национално и демократски профилисане ставове немају простора ни у тзв. „објективним и професионалним медијима“.

И најповршнија анализа учесника у њиховом медијском деловању показује да се они крећу у њиховом посвећеном идеолошком кругу, у који приступ имају само они саговорници и аналитичари јасно одређеног профила - заступници њихове проевропске и често анационалне идеолошке оријентације. Они се селе од „Н1“ до ТВ „НОВА С“, од „Данаса“, „Времена“, „Новог Магазина“, „Радара“, „Утиска недеље“ и наступају као дежурни тумачи јасно одређене идеолошке уређивачке политике

И најповршнија анализа учесника у њиховом медијском деловању показује да се они крећу у њиховом посвећеном идеолошком кругу, у који приступ имају само они саговорници и аналитичари јасно одређеног профила - заступници њихове проевропске и често анационалне идеолошке оријентације. Они се селе од „Н1“ до ТВ „НОВА С“, од „Данаса“, „Времена“, „Новог Магазина“, „Радара“, „Утиска недеље“ и наступају као дежурни тумачи јасно одређене идеолошке уређивачке политике, окренуте пре свега грађанистичкој и проевропској опозицији, уз за сада благонаклоно давање простора представницима коалиције „НАДА“.

Слично се дешава и унутар медијске машинерије напредњачког режима, и њу опслужује неколико дежурних тзв. „политичких аналитичара опште праксе“ и политикантских јуришника. Као да постоје прећутне листе непожељних и идеолошки стигматизованих људи који не могу да се огласе ни у режимским, али ни у „опозиционим“ тзв. „независним медијима“, без обзира на то што се понекад чује и њихов глас, али то више спада у готово изнуђени инцидент него у стварну вољу да се успостави озбиљан и аргументован дијалог.

Тако добијамо два затворена медијска круга и садашњу ситуацију, у којој нема простора за озбиљан друштвени дијалог, за шта највећу одговорност и кривицу сноси пре свега диктаторска напредњачка власт. Али и у сфери тзв. „објективних“ и самопроглашених „професионалних медија“ нема стварног простора за плурализам мишљења и могућности за успостављање толико потребног дијалога лишеног идеолошке искључивости и политичког секташтва.

Велика одговорност за овакво неприхватљиво стање је и на страни тзв. „независних медија“, тим више што се они непрестано позивају на поштовање европских вредности и принципе либерализама и демократије. Посебно се то односи на горљиву одбрану права на слободу говора и критичког мишљења, што свакако јесте темељна вредност слободе медија и демократског поретка. Борислав Пекић је говорећи о слободи штампе записао следеће рећи: „Колико је штампа слободна, вреди само колико је паметна. Ако није, слобода одмаже кадгод и непослушном детету претерано разумевање. Постоји осетљиви баланс између свете слободе јединке и нужне сигурности заједнице. Ми не знамо шта значи слобода кад о њој говоримо, стога вероватно и нисмо у стању да је остваримо. Можда је то зато што је ропство ствар осећања, а слобода је ствар схватања. Ропство осећамо, слободу поимамо. Шта је слобода. Слобода је бити у савезу са собом“.

Управо баланс између свете слободе јединке и нужне сигурности заједнице отвара изузетно значајно питање о границама слободе мишљења и одговорности за изговорену и написану реч. И управо се о томе ради када се у нашој јавности сада расправља о деловању Динка Грухоњића и његовим јавним наступима. Сасвим је очекивано да су тзв. „независни медији“ стали безрезервно у његову одбрану, као што су режимски медији искористили прилику да политикантски инструментализују његово деловање на нашој јавној сцени.

Управо баланс између свете слободе јединке и нужне сигурности заједнице отвара изузетно значајно питање о границама слободе мишљења и одговорности за изговорену и написану реч. И управо се о томе ради када се у нашој јавности сада расправља о деловању Динка Грухоњића и његовим јавним наступима

У Апелу за слободу јавне рећи поводом заиста неприхватљивих претњи упућених Динку Грухоњићу и његовој породици може се пронаћи и овакав став: "Желимо да истакнемо да као академски грађани не бранимо нужно и безрезервно све ставове колеге Грухоњића, него његово право (и право свих нас) да има став, да га искаже и да због тога не трпи притиске којима се угрожава његова безбедност, право на рад“. Али било би добро да су потписници овог Апела нагласили које то ставове Д. Грухоњића безрезервно не бране, јер би на тај начин исказали своју доследност у одбрани принципа слободног и критичког мишљења и показали нам где су границе права на слободу говора и мишљења.

Да ли они и тзв. либерална и проевропска јавност могу да стану у одбрану изнетих ставова Д. Грухоњића (он себе иначе означава као дете братства и јединства и антифашисту) и његовог аутоироничног поигравања (као одговор на нападе српских националиста) са именом Динка Шакића управника логора Јасеновац: „Лако је вама свима, ја долазим из Војводине, ми смо једини остали са Србијом, ни криви ни дужни. Па су чак измислили и име – Сабахудин, иако ја имам једно ЛЕПО име Динко, као Динко Шакић“.

Поред ове тешко схватљиве и још теже прихватљиве аутоироније Динко Грухоњић себе декларише као "бескомпромисног борца“ против „српског национализма“, четништва, клерофашизма, при томе не пропуштајући прилику да говори о „све изразитијој фашизацији Србије", посебно Војводине, њеном „посрбљавању“ (што има призвук отвореног расизма) и стварању нове Републике Српске на простору ове наше Покрајине

Поред ове тешко схватљиве и још теже прихватљиве аутоироније Динко Грухоњић себе декларише као "бескомпромисног борца“ против „српског национализма“, четништва, клерофашизма, при томе не пропуштајући прилику да говори о „све изразитијој фашизацији Србије", посебно Војводине, њеном „посрбљавању“ (што има призвук отвореног расизма) и стварању нове Републике Српске на простору ове наше Покрајине, неупитној „кривици Србије за разбијање социјалистичке Југославије“ и „неспремности српског народа да се суочи са злочинима почињеним у име Србије“ и исказивања незадовољства што је „Војводина остала још једина везана за Србију“, што је вероватно још један пример његове аутоироније.

Он се стога (није се другачије огласио) слаже са изнетим залагањем А. Лалић Председнице „Независног удружења Војводине“ да је неопходно створити посебну војвођанску нацију (и то вероватно спада у слободу говора и мишљења) што је изузетно опасна и неодговорна изјава.

Он се стога (није се другачије огласио) слаже са изнетим залагањем А. Лалић Председнице „Независног удружења Војводине“ да је неопходно створити посебну војвођанску нацију (и то вероватно спада у слободу говора и мишљења) што је изузетно опасна и неодговорна изјава

Навешћемо овом приликом само неколико цитата из опуса Д. Грухоњића ванредног професора Филозофског факултета у Новом Саду, да би могли видети о каквој врсти слободе мишљења се ради: „Слине балаве, мало, им је, иако се на све стране дими и пуши и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руку узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке и, минобацаче. Само да доврше покољ који су им очеви започели. Србија, једна од оних шљива-држава, чији су, неодољив је утисак, већина становништва потуљено као укакани голубови, дочекали пораз своје узданице, свога узора, махнитог, поквареног, похлепног, популистичког, расистичког, профашистичког и уопште, у сваком хуманом и естетском смислу - одвратног Доналда Трампа. Неко је изненађен због такве реакције у Србији, земље која стабилно и одвајкада у милионским износима, гласа за ове, или оне радикале и остала шовинистичка, примитивна и усмрђела прикљученија, у чему нема премца ни на Балкану? У земљи у којој се „права“ опозиција такмичи не би ли некако засмрдела више од слободних радикала и тако привукла већинско бирачко тело. Јер тај криминал и та корупција (српски речено - поквареност), логична је последица, тог магнум кримена који је диригован из Београда. Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако-Тај смрад мора престати“. При томе Д. Грухоњић, поштујући академску коректност презиме једног од наших најугледнијих социолога професора Филозофског факултета Слободана Антонића у тексту у „Данасу“ пише малим словом -  што је апсолутно неприхватљиво (тако су радикали својевремено писали име Пере Тодоровића желећи да га дисквалификују и понизе), али то вероватно спада у његово ничим условљено право на слободно мишљење. Није се ни могло очекивати да ће неко од тзв. независних гласила објавити текст Слободана Антонића „Нудим Динку Грухоњићу да се мењамо“. Спреман сам да му уступим све што сам стекао “захваљујући србовању“ у замену за оно мало његове „сиротиње“ коју је напабирчио „прогоњен од српских националиста“.

Није се ни могло очекивати да ће неко од тзв. независних гласила објавити текст Слободана Антонића „Нудим Динку Грухоњићу да се мењамо“. Спреман сам да му уступим све што сам стекао “захваљујући србовању“ у замену за оно мало његове „сиротиње“ коју је напабирчио „прогоњен од српских националиста“

Д. Грухоњић свој текст из Данаса завршио je речима које најбоље сведоче о његовом извитопереном и безочном схватању и примењивању слободе говора и мишљења, изразитом примеру замене теза и инверзије његовог изнетог тзв. аутоиронијског становишта о „лепом имену“ Динка Шакића, управника јасеновачког логора, у коме је почињен геноцид над српским народом: „Па добро. Пуцајте, ми и даље држимо час. Децу нам нећете прогањати. Ја сам Динко Грухоњић. А ви, што бисте да нас кољете, зар се не препознајете? Па ви сте Динко Шакић“.

Основни проблем самоизвиканих бораца и боркиња за „одбрану слободе говора и мишљења“ је отворена примена дуплих стандарда, јер ако је угрожен припадник академске заједнице, који не припада нашем идеолошком кругу и не дели наше проевропске ставове, заступа другачију идеолошку и политичку опцију, а посебно ако је при томе и јасно национално опредељен за одбрану српског националног интереса и идентитета, онда се неће огласити Прогласом или Апелом  припадници академске заједнице, као заступници права на слободу говора. Сетимо се само ћутања и нереаговања чланова академске заједнице (неки су и потписници Апела за одбрану Д. Грухоњића ) када је вођена хајка против историчара Милоша Ковића, како би се угрозио његов избор у звање редовног професора Филозофског факултета, али и његову егзистенцију, само зато што је изнео своје мишљење о начину како се тумаче савремени историјски догађаји. Изостала је подршка у његовој борби за слободно изношење мишљења, јер једноставно не припада нашем идеолошком и политичком табору. Овом приликом треба споменути и дугогодишње изузетно значајно деловање Гојка Тешића у нашој култури, који је често био предмет озбиљних идеолошких осуда и прогањања, а не сећам се да је тадашња академска, књижевна и културна јавност била озбиљније и доследно ангажована у одбрани његових људских права и права на слободно и критичко мишљење. И то су само неколико у великом у низу примера недоследности и непринципијелности наших бораца и боркиња за људска права и слободу говора.

Треба само видети на који начин на сајту „Аутономија“ - гласилу Независног удружења новинара Војводине главни „корифеји“ слободне и критичке мисли Д. Бурсаћ, П. Радић, А. Николаидис пишу о Србима и Србији. То је низ најгрубљих увреда, дисквалификација, денунцијација и ставова који у потпуности сврставају српски народ у „бесловесну масу која је једино способна да буде опасност и претња за регион и суседне народе“, „вечити реметилачки фактор“, „бастион клеро-национализма“, шовинизма, митоманије, четништва и антимодерности.

Под фирмом  права на слободу говора и критичког мишљења у Србији се појавио одређени круг људи (у ту категорију спада и Динко Грухоњић) који не презају од најгрубљих дисквалификација српског народа, његових националних интереса, традиције и историјске свести и све се то пласира у тзв. независним и професионалним медијима као израз борбе за слободно мишљење. Они се користе и изрицањем личних увреда и речника који није примерен ни најприземнијим таблоидима, али све се то толерише, јер су то „колумнисти“ и „слободни новинари“ који припадају нашем грађанистичком и проевропском јату.

Под фирмом  права на слободу говора и критичког мишљења у Србији се појавио одређени круг људи (у ту категорију спада и Динко Грухоњић) који не презају од најгрубљих дисквалификација српског народа, његових националних интереса, традиције и историјске свести и све се то пласира у тзв. независним и професионалним медијима као израз 'борбе за слободно мишљење'

Навешћемо овом приликом само неколико примера ове врсте остварене „слободе говора“. Снежана Чонградин, новинарка листа Данас: „Многи ће рећи да нигде није боље. Али нигде нисмо имали то да држава чије смо грађанке и грађани, организује геноцид усред Европе“. Стална коментаторка на Н1 новинарка Биљана Лукић: „Људи који ништа не примећују и не разумеју. Ми смо нека врста паса којој је довољно чанће за храну. Ометени у развоју и непаметни. Гомила хипнотисаних идиота“. Кокан Младеновић позоришни редитељ у емисији Данице Вучинић „Иза вести“ дао је следећу изјаву: „Ми смо народ у вечитом политичком пубертету, нисмо сазрели као народ. Ми смо заробљени у нашој менталитетској слици, коју сматрамо нашом привилегијом и супериорношћу, а то је у ствари један јако искомплексиран народ који не уме да еволуира и то доноси последице за историју и територију наше земље. Ми смо неталентовани за демократију било које врсте. Када вам неко нуди фалсификовану историју деведесетих у којој сте ви или жртве или победници и опет имате тријумфалистичку нацију која то није“. И ноторно „фамозни“ Светислав Басара се свакодневно оглашава у режимском „Куриру“: “Одважићу се да изрекнем јеретичку мисао - обе половине српског народа, част изузецима, подједнако су склоне муљавинама, џабалуку, правним пречицама, везама и проналажењем рупа у законима. Довољно је рећи да су главни адути српских опозиција (свих времена и боја) - муљавине тренутних власти - чисти ћорак, а историја ће ми дати за право. Хајде да не „лицитирам“ процентима, али број оних у Србији који – част изузецима - не виде ништа лоше у некој проневери, поготово ако се починилац извуче, што је најчешћи случај - не виде ништа лоше је застрашујуће“.

Сви ови примери и наводи само додатно сведоче колико је важно да сагледавамо значај али и границе слободе говора која не сме да се претвори у своју супротност тако што ће омогућити произвољност, површност, неаргументовано, идеолошки острашћено и једнострано изношење мишљења која више негирају него што остварују најважнију основу сваког демократског и плуралистичког друштва. Иво Андрић је то најбоље изразио говорећи да „Слободу није довољно стећи , него је много важније постати достојан слободе“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер