Зукорлићев маневар са „интернационализацијом” за сада није наишао на нарочити одјек. Чак ни друга Србија није реаговала, иако је један од њених аксиома тај да ће „српски национализам”, након губитка Косова, за нову мету узети Санџак.

Раст геополитичких и економских тензија, посебно између два најважнија глобална актера, САД и Кине, те анкете које показују да је Доналд Трамп фаворит на предстојећим америчким изборима, указују да је пред нама још једна бурна година – и то не само за глобалну економију

 Оптужница против групе Вељка Беливука коју је тужилаштво подигло пре недељу дана у детаљ објашњава на који начин је овај клан спроводио убиства, али не открива ништа о политичкој и полицијској подршци коју је годинама ова криминална група уживала и захваљујући којој је постала једна од најмоћнијих у Београду

Па, зашто га онда продајемо? Зато што то одавно тражи ММФ и прижељкују неке моћне земље на челу са Немачком (није тајна да је „Дојче телеком“ најзаинтересованији купац). А и зато што неспособна власт не зна како без новца од те продаје да састави и политички преживи следећу и наредну годину. 

Република Хрватска откуп (приватизацију) станова није уредила на јединствен начин.

 Убудуће, главна оријентација Србије биће према Француској, у свим сегментима. За разлику од Немачке, Париз не инсистира превише да Србија Русији уведе санкције, још мање је склон да Србију криви за све што се догађа на релацији Београд-Приштина

Зар неко у Пентагону, Берлину, Бриселу, Лондону искрено мисли да ће Срби који су на Косову ратовали од 1389. до 1999. предати образ и срце своје државности и свог постојања јер им прете повлачењем инвестиција?

 Баш као што филм убедљиво игнорише и одбацује све аутошовинистичке матрице које начисто прогањају нашу кинематографију последњих деценија, исто тако се не упушта ни у непотребно и празно „србовање“. 

Ако успе да се одржи у седлу и ако извуче адекватне поуке, уколико стабилизује финансијску ситуацију и буде у стању да реорганизује своје политичке и економске ресурсе, а што укључује и реално сагледавање пропуста у сопственој стратегији, тактици, администрацији и окружењу, Путин и Русија имају још увек добре шансе.

Два министра из исте странке, а толико разлика. Не само у приступу, већ и у укупној политици. Човек се мора запитати да ли је то случајно? И да ли су у праву они који Демократску странку виде као конфедерацију различитих регионалних и интересних фракција?