четвртак, 22. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Идеологија политичке коректности против идеологије Клинта Иствуда
Културна политика

Идеологија политичке коректности против идеологије Клинта Иствуда

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Бркић   
недеља, 12. фебруар 2017.

Највећа снага  и претња политичке коректности потиче управо од чињенице да је нико није доживљавао као стварну претњу. Појавила се тихо, огрнута наводном борбом за права, посвећено грицкала стране фондове, мотала се по државним кулоарима и за једва пар деценија постала она недодирљива моћ, без чијег одбобрења више нико не дише, а камоли отвара уста. Уколико јој се успротивите, ваш пад је неминован, а да при томе никада нећете сазнати ко вас је стварно гурнуо низ литицу. Добро умрежени гласови без лица, који се одазивају на име цивлно друштво, постали су она паралелна власт, што суди сваком и не одговара ником. Створена је паразитска класа, дубоко урасла у државно ткиво, која више не прети само демократском устројсву, већ и опстанку народа чијим се ресурсима обилато храни.

Тумор политичке коректности није само захватио Србију, већ је метастазирао глобално, претећи и самим Сједињеним Државама, на чијем тлу је створен. “Land of the free, home of the brave” одавно више није земља ни храбрих ни слободних, већ више подсећа на оријенталну постмодерну деспотију, у којој је држање језика за зубима постало главно умеће политичког преживљавања. Но, као што је у земљи слепих једнооки човек краљ, тако и у стаду покорних реч слободног човека далеко одлекује. Глас је ни мање ни више подигао осамдесетшестогодишњи глумац Клинт Иствуд, изјавивши за магазин Есквајер да је:

 „...потајно свима доста политичке коректности и улизивања. Заправо смо у генерацији пичкица. Данас смо сведоци ситуације где људе оптужују да су расисти и слично. Када сам одрастао, такве ствари нису схватане као расизам...“ 

Оно што је заправо Клинт Иствуд поручио забезекнутом естаблишменту и збуњеном плебсу, јесте да је читав концепт погрешан, да се права и слобода не поклањају, као што то тврди политичка коректност цивилног друштва, већ се за њих бори и да се она освајају, што најчешће није пријатно нити угодно, баш као ни сам живот.

Первезна логика политички коректне дистопије покушала је наметне супротан концепт. Она је тврдила да ћемо, ако из нашег говора уклонимо све оштре, непријатне и убојите речи, створити хармонично и праведно друштво које почива на поштовању права свих... Добро, не баш свих, већ само неких и то оних група које су арбитрарном вољом политичке коректности проглашене као угрожене. Перверзија се пре свега огледа у чињеници да су се активисти и борци против дискриминације послужили дискриминацијом као оруђем, притом не налазећи у томе ништа чудно. Одсуство чуђења и запитаности крајње је лако објаснити угодном позицијом арбитара коју су сами себи доделили. Пошто је њима добро, и концепт је добар. Револуција може да се оконча. Но,  када упитате боркињу за права жена зар није логичније да се бори за права свих, њен по правилу одричан оговор, саопштиће вам да су окончани не само елементарна логика, већ и здрав разум. Уклањањем речи из нашег говора, оне се фактички уклањају и из нашег мишљења, а престанком мишљења престаје човеково постојање. Крања консенвенца идеолошког модела политичке коректности гласи: Смрт лечи све (друштвене) болести, баш као што и укидање свести решава све противречности које она у себи носи.

Казна за одрицање од здравог разма у корист бесмислене социјалне теорије уследила је тренутно и неопозиво. Политички коректан активизам, који је у исту групу абонената позитивне дискриминације (афирмативне акције) ставио жене, хомосексуалце и мигранте, јавно је понижен када су мигранти у Келну у току новогодишње ноћи напали 2000 Немица у покушају да их силују и када је исламски фундаменталиста уз повике “Алаху агбар” у Орланду измасакрирао више десетина хомосексуалаца. Пошто је једна наводно угрожена група насилно угрозила друге наводно угрожене групе, постало је јасно да је цар го, да је теорија потпуно бесмилена, а да су борци за политичку коректност ординарна група слепаца, којој је промакло оно што је свима било очигледно. Ако  затворите очи пред  реалношћу, то не значи да ће вас она поштедети свог присуства.

Постоје вечне и непобитне истине које ни једна озбиљна политичка идеологија не може да негира или да их промени. Може само да се суочи са њима или да одбије да то учини. Светом владају сила и воља. Одрицање од силе и воље, свет неће учинити бољим местом, већ само ће само бити разлог нестанка сваког оног ко их се одрекао. Ову константу, као портпарол тихе и још увек политички некоректне већине,  Клинт Иствуд је духовито прокоментарисао:

Имам веома оштар став по питању контроле оружја - уколико у мојој близини има неког оружја, желим ја да будем тај који га контролише“.

Магнум не лаже. Он је непорецива чињеница живота колико и смрти, која не подлеже ни једном теоријском политичком моделу, већ их ствара по мери власника. На паничне повике из Дизниленда политичке коректности како свака потенцијална сила нужно предстаља и насиље, те да будућност света искључиво лежи у разоружавању, што од убојитих средстава, што од здраве памети, магнум у рукама још увек слободног човека смирено и спартански кратко одговара – Дођи и узми. (ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ). „Само из мојих  хладних мртвих руку” (“Only from my cold dead hands”), додаје Чарлстон Хестон са места председника Америчке националне асоцијације за оружје (NRA) , чисто да не би оставио простор погрешним тумачењима.

Није нимало случајно да први амандман у америчком Уставу гарантује слободу говора, док  други штити право грађана да поседује оружје из простог разлога - духовне слободе нема без оне физичке и обрнуто. Велики блеф НГО активиста који се еуфемистички представљају као борци за социјану правду (SJW) циљао је управо “слободу говора” као главну мету, свестан да у размени аргумената са магнумом не би био довољно убедљив. План је био једноставан. Ограничити и укинути слободу говора, а самим тим и слободу мишљења, наметнути ауторитет парадржавног цивилног друштва, које нити ко бира, нити коме одговара, а затим ће се грађани сами разоружати и препустити на милост политички коректних политика, уз обавезу да обилато финасирају исте.

Механизам на који се цивилно друшто ослањало у овом науму могуће је разумети само ако разумемо суштину цивилног друштва. Сензорна и пузајућа памет цивилног друштва гамиже увек у оном правцу из ког примети да долази новац. Ставите на сто овећу суму новца за нпр. финасирање права мигранта или родне равноправности и око стола ће се тили час скупити гомила паразита, који су управо схватили како је управо то највећи друштвени проблеми који је њихов активизам (уз скромну надокнаду) одувек жудео да реши. Кратко речено, суштина цивилног друштва је легална корупција свести. Ниједног активисту не занимају стварни циљеви, нити последице оног што ради, па чак ни чињеница да најчешће ради на сопствену и трајну штету, све док од тог има краткотрајну корист.

Чак и површна анализа наизглед неповезаних политика цивилног активизма открива стварни циљ његовог постојања, а праћењем трагова новца долазимо и до главог конспиратора и налогодавца. У питању је крупни банкарски и корпоративни капитал, који је почетком 20. века лобирањем унео у законску регулутиву САД могућност да део онога што би иначе платио на име пореза преусмери на “друштвено одговорне политике”. Тачније речено, уместо да напуни државни буџет, крупни капитал је кроз корупцију свести почео да купује јавни утицај и још више увећава моћ. Финасирајући појединце, групе, идеолошке токове и разорне политике, циљао је на уклањање највеће претње соптвеном постојању, а то је заједница слободних људи. Права жена имала су за циљ да разбију породицу, права миграната да уруше етничке темеље националних држава, права хомосексулаца циљала су традицију и етику, права мањина (сходно принципу дивиде ет импера) генерисала су сукобе и поделе, а сам пројекат политичке коректности гађао је, ни мање ни више, већ саму свест или бар оно што је од ње остало. Без заједнице, без државе, без породице, без самосвести, последњи слободни људи као атомизовани појединци постају лак плен чопора корисних идиота на кратком повоцу крупног капитала.

Имајући све ово у виду, поређење политичке коретности цивилног друштва са тумором, постаје јасније и оправдано. Тумор, као аутоимуна болест, своје постојање првенствено дугује неспособности организма да га препозна као болест, ширећи се полако и убијајући домаћина. Добра вест је да је оргнизам напокон схватио да нешто није у реду. Дијагнозу је успоставио Доналд Трамп у више наврата, током своје председничке кампање уз нескривене симпатије Клинта Иствуда, чију је подршку добио.

“...Сви желе да буду политички коректни и то је главни проблем који имамо са овом земљом...” .... “...Поставили су политичку коректност изнад здравог разума, изнад наше сигурности и изнад нас свих. Одбијам да да будем политички коректан...”...”...Људи гину, јер смо покушавали да будемо политички коректни. Неће се више десити ...”

Играјући овим речима на карту политичке некоректности, као сигурног знака постојања свести, Трамп се обратио оним слободним људима који су такође препознали болест и спремни су да се боре. Неочекиво јака реакција организма уследила је тренутно прво од припадника ПЕГИДЕ у Европи, чврсто супротстављеној неодрживој политици имиграција, а затим и од десних конзервативаца око Бреитбарта, који су у онлајн кампањи дословно измасакрирали идеолошке поставке феминизма. Садашње стање би се најбоље могло описати као глобални грађански рат између политички коректних зомбија на кратком повоцу крупног капитала и остатака слободних људи, чије мишљење није на продају, а чија слобода нема цену. Свако ко зна да нико права не поклања, већ се она освајају и бране личном борбом, нашао се на правој страни. Здрав разум и Клинт Иствуд потврђују:

“Понекад, уколико желиш да видиш промене на боље, мораш узети ствар у своје руке.”

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер