Откако је корпорација „Дизни“ претворила издавача стрипова „Марвел“ у рудник злата који јој сваке године доноси милијарде долара, све друге продуцентске куће у свету су, са мање или више успеха, потрчале да се, како год знају, и саме „огребу“ о овај успех, и пронађу неку своју „златну коку“ која би им на сличан начин „штампала паре“ као што је то случај са прослављеном „Дизнијевом“ франшизом.

Исто тако, у мејн-стрим медијима нема ни „Бриселског споразума“, нити озбиљне дебате о њему, иако се већ две године читава државна политика врти око овог документа којим се актуелна власт обавезала на повлачење српских државних структура са севера КиМ и обезбедила себи подршку релевантних (западних) центара моћи.   

Данас се, назалост, не види крај овог рата који представља несрећу за обе стране и у коме се међусобно истребљују два веома блиска, хришћанска и већим делом православна словенска народа чији су сукоб иницирале западне земље у сопственом интресу и у коме делом и саме директно учествују на страни кијевског режима који су на ,,Мајдану'' довеле на власт.

Један пријатељ ми је недавно послао скраћену верзију обраћања Си Ђинпинга члановима Централног комитета Комунистичке партије Кине из јануара 2013.

СБ и ММФ су ‘деца’ резултата Другог светског рата и производ америчке економске доминације. Она је била прво блоковска, па од 1991. Глобална, а сада постаје фрагментарна и има вишеструке изазиваче који нису део јединственог политичког покрета.

После неуспелог политичког дебија Прогласа, остаје последњи час да опозиционе странке превазиђу себе и да на основу свог организационог потенцијала, обогаћеног младим снагама, коначно стану на праг јединственог историјског тренутка

Првих дана априла, на српској политичкој сцени је у први план избило питање референдума о одбацивању "француско-немачког плана", како су ову занимљиву и контраверзну иницијативу насловили њени креатори из Народне странке. Подршку предлогу је до сада дало неколико угледних јавних личности, попут нашег великог глумца Петра Божовића и професора Мила Ломпара.

Кустуричине филмове, и овај најновији међу њима, треба стога разумети у контексту онога што је редитељ урадио у Андрићграду. Иако је његов посао стварање илузија (илузија да људи лете, или да је у центру Вишеграда одувек постојало старо градско језгро), његов коначни циљ је стварање нечег трајног, вредног и истинитог. Тај филозофски, трагалачки потенцијал провејава кроз овај филм, и даје му додатну дубину.