Najavljeni raskid s kosovskim mitom i vidovdanskim zavetom predočen je kao jedan od uslova za definitivno rešavanje kosovskog pitanja i stvaranje uslova za „istorijski dogovor“ Srba i Albanaca. Zalaganje za razgradnju ovog, po nekim mišljenjima pogubnog i anahronog mita deo je ukupnih nastojanja da se ostvari jedna od ključnih ideja predsednika Republike Aleksandra Vučića o neophodnosti promene i preoblikovanja svesti srpskog naroda, koji i dalje robuje svojim iracionalnim istorijskim predstavama i mitomanskim zabludama.

Jedna od posledica pune primene SSP-a je smanjenja prosečne stope carinske zaštite za poljoprivredne proizvode sa više od 20 odsto, koliko je bila 2008, kada je započeta postepena liberalizacija, na svega oko dva odsto.

Šta bi bilo razumnije nego pokušati naći neki kompromis, kojim bi Srbija izbegla ponižavajuće kršenje sopstvenih zakona, a istovremeno neutralisala bar deo pritisaka nama nenaklonjene administracije. Ovih milion dolara trebalo je da bude upravo taj kompromis.

Telekomunikacione kompanije i banke vodili su ljudi koji su bili libertarijanski nastrojeni i koji su zaista želeli da kreiraju sisteme radi izbegavanja političkog nadzora. Desilo se upravo suprotno: internet mreže, finansijska infrastruktura i globalni lanci snabdevanja, koje su prvobitno uspostavile privatne firme, na kraju su iskorišćene kao oružje od strane vlada, posebno američke.

U Republici Srbiji u poslednjih nekoliko godina primećen je povećan broj stranih investicija koje dolaze iz zemalja sa Istoka, tu se mogu naročito izdvojiti Kina, Turska i Ujedinjeni Arapski Emirati

To je upravo ono što je danas u Srbiji na delu. Iz krajnje socijalne demagogije u socijalni darvinizam. Iz ekstremnog nacionalizma u snishodljivu evrofiliju. Od Žirinovskog i Žan Mari le Pena, do DŽona Mekejna i Tonija Blera.

Proglas Preokret, koji su inicirali LDP, SPO, SDU, regionalne i manjinske stranke i preko 60 predstavnika civilnog sektora, uglednih intelektualci i pojedinci iz javnog života, podržali su sledeći potpisnici.

Možda danas pišemo ćirilicom, možda imamo zastavu sa orlom i ocilima, možda pevamo "Veseli se srpski rode" umesto "Igra rokenrol cela Jugoslavija", ali šta nam to vredi ako smo izgubili slobodu da sami odlučujemo u kakvom društvu želimo da živimo, sa kim hoćemo da radimo i trgujemo, ko su nam saveznici, a ko neprijatelji?

Zar neko u Pentagonu, Berlinu, Briselu, Londonu iskreno misli da će Srbi koji su na Kosovu ratovali od 1389. do 1999. predati obraz i srce svoje državnosti i svog postojanja jer im prete povlačenjem investicija?

Kao u slučaju svih dosadašnjih uravnilovki i trulih kompromisa na prostoru bivše Jugoslavije, najveća šteta se i u slučaju ove Deklaracije nanosi srpskom narodu. Srbima, koji su stvorili najveći deo jezičke baštine na ovom jeziku, koji su jezik kodifikovali i prvi mu dali pismo, pravopis, standard i status književnog jezika, sada se zabranjuje da kodifikacije nastale u proteklih 15 godina smatraju varijantama srpskog jezika, a njihova viševekovna jezička baština se proglašava za „jednaku i ravnopravnu“ sa ukupnim tiražem „Dnevnog avaza“ i dve-tri godine zapisnika crnogorske skupštine, što su ukupni dometi „bošnjačkog“, odnosno „crnogorskog jezika“