Čini se da ideja naroda Latinske Amerike o slobodi i nezavisnosti od uticaja svetskih supersila nikada nije bila bliža svom ostvarenju i da je ovaj kontinent na dobrom putu da se konačno oslobodi američke hegemonije, koja je za rezultat imala na hiljade žrtava i stotine hiljada unesrećenih.

Zajedno sa zajedničkim evropskim tržištem u Briselu su se izgradile i interesne grupe i lobiji koji sežu preko državnih granica. Međutim, jedno evropsko građansko društvo u demokratskom smislu moglo bi se izgraditi na putu koji je prokrčila evropska javnost.

DŽon Outs, baptistički sveštenik, iskovao je termin „radoholičar“, koji su kasnije mnogi preuzeli kao aluziju na lošu stranu preterane posvećenosti poslu. Outs je shvatio da nešto nije u redu sa njegovim načinom života, kada je njegov petogodišnji sin zatražio od njega da mu zakaže sastanak kako bi ga video.

Takozvana „lisabonska odluka“ Saveznog ustavnog suda u Karlsrueu znači da će ključna pitanja iz delatnosti i nadležnosti suverene nacionalne države, poput onih kakva su pitanja rata i mira, budžet, kazneno pravo, i ubuduće ostati pod kontrolom nacionalnih ustavnih sudova.

Postoji li neka veza između Ahmadinedžada i Berluskonija? Pa, zar nije nečuveno i besmisleno bilo kakvo poređenje Ahmadinedžada sa jednim demokratski izabranim zapadnim vođom? Nažalost, nije: ta dvojica su deo istog globalnog procesa.

Prevladao je osećaj da će odlazak Buša raščistiti put ka protivljenjima inicijativama SAD. Obama misli da će druge zemlje postupiti kako on želi samo zato što je prijateljski nastrojen i što nije Buš. Šest meseci kasnije, sasvim je jasno koliko je ta pretpostavka pogrešna.

Da li je prošle nedelje u Moskvi bilo značajnih koraka napred? Neizvesno. Kao što su izveštaji o uspešnosti preuveličavani, tako su preuveličavane i tvrdnje da je Obama načinio opasan kompromis kako bi postigao jalovi trijumf.

Ne samo da su Sjedinjene Države postale globalno najveći kreator propalih, neuspelih država, već i dalje nastavljaju da podržavaju krnjenje nacija-država koje će izneveriti sopstveni narod, a takvih je mnogo – da pomenem Egipat i Meksiko, Pakistan i Irak.

Prividna trivijalnost postavljenog pitanja ne izvinjava skandaloznu trivijalnost ponuđenog rešenja. Pitanje nije najbriljantnije formulisano i ono odražava nepostojanje ma kakve sofistikacije u krugovima srpske diplomatije.

Država priča kako nije odustala od borbe za Kosovo. Istina je da je odustala davno. I da ne sme da to kaže Srbima na Kosovu. Ni njima dole ni onima s druge strane administrativnog prelaza. Mišljenje suda u Hagu   jeste, na kraju krajeva, ono što ne bi trebalo da nas je iznenadilo.