Pitala sam se kome pripada nasleđe zemlje koja je stvarala istoriju čitave zapadne Evrope, a koja se danas, umesto borbe za savezništvo sa slobodnim čovečanstvom, uz zvuk ratnog roga, pretvorila u jenkijevsku kolonijalnu pešadiju?

Jedino istraga sprovedena pod okriljem Saveta bezbednosti može da obezbedi punu saradnju svih članica UN. U suprotnom, neki od učesnika u ovom ratnom zločinu mogli bi ostati van domašaja pravde.

Jasno je da Rusija, Kina, Latinska Amerika, Japan i Srednji istok danas osećaju izvesne probleme, ali se najvećim gubitnikom ipak smatra Ujka Sem. Ali po kojoj bi to logici Amerika trebalo da u budućnosti izgubi više nego neka druga zemlja?

U Ukrajini nisu poraženi Viktor Juščenko i Julija Timošenko, poražen je jedan koncept uređenja Istočne Evrope. Ukrajinski narod digao je ruke od evropske šećerleme, shvativši brže od drugih da „Evropska porodica ravnopravnih naroda“ nema šta da ponudi.

Tokom poslednje decenije 20. veka nivo nataliteta stanovništva Rusije pao je na nivo nataliteta visoko razvijenih zemalja, sa druge strane, nivo smrtnosti se povećao, a prosečan ljudski vek smanjio na nivo karakterističan za zemlje u razvoju.

Nakon prve posete Baraka Obame Kini u novembru prošle godine, tokom koje je prihvatio ulogu popustljive strane, pojačan je utisak da postoji sporazum između sadašnje i buduće velike sile. To je bilo prošle godine.

Demokratske promene 2000. otvorile su šansu da se okrene nova strana u međusobnim odnosima, a da se negativna iskustva potisnu u drugi plan. Od tog vremena Srbija priželjkuje snažnu podršku Nemačke za ekonomsku obnovu i evropske integracije.

Ta ranjena srednja bela klasa puca na one koji su joj najbliži: imigranti, rasne maljine, političke vođe. Pokušava da smanji konkurenciju koju smatra nepravednom i namerava da SAD budu zemlja samo za istinske Amerikance.

Za najveću svetsku ekonomiju, SAD, dan konačnog svođenja računa još uvek izgleda utešno daleko. Što su prilike u evrozoni teže, to se više američki dolar pribira, jer nervozni investitori ulažu novac u „bezbedno utočište“ američkog državnog duga.

Ono što je u ovom slučju pripisano Vilpenu u psihologiji se inače zove „optužba u ogledalu“, i redovno spada u neuspele mehanizme odbrane. Po nešto blažoj sudskoj tezi, De Vilpen je prosto upleten u zaveru i kriv je što nije učinio nešto više da se od svega ogradi.