Kao retko kada u istoriji, sve karte su u našim rukama i sve zavisi od toga da li ćemo mi Srbi izgraditi u narednih 10 godina respektabilnu državu ili nećemo. Ovde ću samo ukazati na neke poteze koje je ili trebalo povući ili ih treba povući u kratkom roku.

Neće SAD ponovo da upada u „nepriliku“ pa da im Srbi hapse šefa CIA za Balkan, kao onda 2002. godine kada je uhapšen DŽon Dejvid Nejbor, već sada daju politička ovlašćenja prekaljenim špijunima, koji ovoga puta rade javno i kroz medije plasiraju ono što se ranije šifrovano dostavljalo i krilo.

Priznanje da se nestabilnost vratila u region je posebno gorka pilula za Abramovica kao zagovornika SAD-NATO intervencije u Jugoslaviji. Samo najveći optimisti ili najtuplji analitičari mogu  poricati dokaze o propasti planova Zapada.

Predstavnici vlasti su govorili o tome da moraju da se povuku crvene linije ispod kojih Srbija ne može da ide, ali zaboravljaju da je njihov državni i politički zadatak da ih oni kao nosioci državnih funkcija i ovlašćenja jasno povuku i da ih se dosledno pridržavaju.

Umesto da troši obveznički novac na vrhunski, odnosno mediokritetski, sport, država treba da ulaže u osnovnu infrastrukturu za zdravlje stanovništva. A to istovremeno znači odsustvo jeftinog slikanja političara sa onih nekoliko uspešnih sportista.

Pitala sam se kome pripada nasleđe zemlje koja je stvarala istoriju čitave zapadne Evrope, a koja se danas, umesto borbe za savezništvo sa slobodnim čovečanstvom, uz zvuk ratnog roga, pretvorila u jenkijevsku kolonijalnu pešadiju?

Jedino istraga sprovedena pod okriljem Saveta bezbednosti može da obezbedi punu saradnju svih članica UN. U suprotnom, neki od učesnika u ovom ratnom zločinu mogli bi ostati van domašaja pravde.

Jasno je da Rusija, Kina, Latinska Amerika, Japan i Srednji istok danas osećaju izvesne probleme, ali se najvećim gubitnikom ipak smatra Ujka Sem. Ali po kojoj bi to logici Amerika trebalo da u budućnosti izgubi više nego neka druga zemlja?

U Ukrajini nisu poraženi Viktor Juščenko i Julija Timošenko, poražen je jedan koncept uređenja Istočne Evrope. Ukrajinski narod digao je ruke od evropske šećerleme, shvativši brže od drugih da „Evropska porodica ravnopravnih naroda“ nema šta da ponudi.

Tokom poslednje decenije 20. veka nivo nataliteta stanovništva Rusije pao je na nivo nataliteta visoko razvijenih zemalja, sa druge strane, nivo smrtnosti se povećao, a prosečan ljudski vek smanjio na nivo karakterističan za zemlje u razvoju.