Mogla se, na primer, napraviti vrlo lepa paralela sa dečakom iz priče koji je stalno vikao „vuk!“ sve dok selo nije oguglalo jer vuka nije bilo (u srpskoj verziji, „v“ bi moglo da bude i veliko), tako da, kad je vuk stvarno došao, niko dečaku više nije verovao.

Nama ne trebaju novi izbori da bi birali stare lopove, nama je potreban novi – pravedniji sistem. Nije bitno da li će se taj sistem zvati demokratija, komunizam ili socijalna država. Imena su nevažna, jer su u ime demokratije i komunizma činjeni neki od najvećih zločina čovečanstva.

Ovim Zakonom načinjen je jednosmeran put novca od građana ka budžetu po veoma visokoj ceni. Građani imaju kazne i obaveze, a nemaju prava i slobode. Pri tom i dalje će biti nesreća i sudara, jer pooštravanje kaznene politike može dovesti do torture, ali ne može rešiti problem.

Tadićev problem je u tome, što paranoja nacionalističke desnice nije sasvim neosnovana. Iako EU ne želi da vidi dalje komadanje Srbije već ionako usitnjenih balkanskih državica u EU, neki susedi Srbije, na prvom mestu Mađarska, sigurno ne bi imali ništa protiv toga.

Glavni problem je to što državni sekretar Marko Karadžić najgrublje vređa i kleveće DSS, kao i njene članove, simpatizere i birače, dakle, vređa građane Srbije. To što iznosi tako očigledne neistine,  ne umanjuje njegovu odgovornost.

Sada Koštunica i DSS imaju ozbiljan problem da li da se ipak pokušaju distancirati od naprednjaka, uključujući i problematizovanje njihovog patriotizma i opozicionog statusa  ili, pak, da se pomire sa sudbinom i da u savezu sa njima, u smislu snage i uticaja, budu otprilike ono što je Velja Ilić bio DSS-u.  

Nuđenje nuklearnog kišobrana Izraelu je neznatno skraćena verzija kampanjskog obećanja Hilari Klinton, prve suparnice Baraka Obame, sada imenovane za državnog sekretara. Ona je otvoreno izjavila: „Iran mora da zna da bi napad na Izrael izazvao snažan odgovor.“

Rezultat izbora na Voždovcu opominje vlast da nije dovoljno svakodnevno papagajski ponavljati evroreformske fraze, ali i pokazuje opoziciji kako je aktivnijim stavom moguće pobediti vladajući režim.

Nastup hrvatske delegacije i stav hrvatskog državnog vrha još jednom je pokazao da je njena politika suprotna osnovnim interesima Srbije, a da je njen državni vrh spreman na sve da bi ostvario korist na račun Srbije i naneo nam što veću štetu.

Kad se, samo, sjetimo svega onoga što je pratilo stupanje na snagu Prelaznog sporazuma, koja su lica učestvovala u tragikomediji i šta je sve rečeno, ostaje nam, jedino, da dignemo ruke od politike i posvetimo se pecanju.