Чини се да идеја народа Латинске Америке о слободи и независности од утицаја светских суперсила никада није била ближа свом остварењу и да је овај континент на добром путу да се коначно ослободи америчке хегемоније, која је за резултат имала на хиљаде жртава и стотине хиљада унесрећених.

Заједно са заједничким европским тржиштем у Бриселу су се изградиле и интересне групе и лобији који сежу преко државних граница. Међутим, једно европско грађанско друштво у демократском смислу могло би се изградити на путу који је прокрчила европска јавност.

Џон Оутс, баптистички свештеник, исковао је термин „радохоличар“, који су касније многи преузели као алузију на лошу страну претеране посвећености послу. Оутс је схватио да нешто није у реду са његовим начином живота, када је његов петогодишњи син затражио од њега да му закаже састанак како би га видео.

Такозвана „лисабонска одлука“ Савезног уставног суда у Карлсруеу значи да ће кључна питања из делатности и надлежности суверене националне државе, попут оних каква су питања рата и мира, буџет, казнено право, и убудуће остати под контролом националних уставних судова.

Постоји ли нека веза између Ахмадинеџада и Берлусконија? Па, зар није нечувено и бесмислено било какво поређење Ахмадинеџада са једним демократски изабраним западним вођом? Нажалост, није: та двојица су део истог глобалног процеса.

Превладао је осећај да ће одлазак Буша рашчистити пут ка противљењима иницијативама САД. Обама мисли да ће друге земље поступити како он жели само зато што је пријатељски настројен и што није Буш. Шест месеци касније, сасвим је јасно колико је та претпоставка погрешна.

Да ли је прошле недеље у Москви било значајних корака напред? Неизвесно. Као што су извештаји о успешности преувеличавани, тако су преувеличаване и тврдње да је Обама начинио опасан компромис како би постигао јалови тријумф.

Не само да су Сједињене Државе постале глобално највећи креатор пропалих, неуспелих држава, већ и даље настављају да подржавају крњење нација-држава које ће изневерити сопствени народ, а таквих је много – да поменем Египат и Мексико, Пакистан и Ирак.

Привидна тривијалност постављеног питања не извињава скандалозну тривијалност понуђеног решења. Питање није најбриљантније формулисано и оно одражава непостојање ма какве софистикације у круговима српске дипломатије.

Држава прича како није одустала од борбе за Косово. Истина је да је одустала давно. И да не сме да то каже Србима на Косову. Ни њима доле ни онима с друге стране административног прелаза. Мишљење суда у Хагу   јесте, на крају крајева, оно што не би требало да нас је изненадило.