Резултати Томсон Ројтерса показују не само “ужасавајућу“ експанзију кинеске науке, него и снажну продукцију Бразила, знатно спорији раст Индије и релативни пад Русије. Кина је увелико надмашила све друге државе, са 64-струким повећањем научних радова.

Говорећи о лекцијама из Сомалије, које је било „нажалост сувише касно“ применити на Хаитију, један аналитичар је описао: „У оба случаја, САД су дуго подржавале деспотске режиме и пасивно посматрале када би они напослетку пропадали."

Израелске власти обуставиле су издавање радних дозвола сарадницима НВО попут Save the Children, Oxfam или Лекари без граница. Али нису само стране НВО пред растућим проблемима. Сличан притисак трпе и неке израелске асоцијације.

Oно што су судија Робертс и његова већина у Врховном суду САД учинили јесте да су оборили вековну демократску традицију САД тиме што су дали уставно право корпорацијама да користе своје огромне изворе да се бирају кандидати које су оне саме већ одабрале.

Ужасни догађаји на Хаитију резултат су неизбежних природних сила. Земљотреси нису нешто што може бити предупређено. Оно што се може предупредити јесу огромне последице које земљотреси могу имати на људе који су њима погођени.

Хаити је права жртва западне хегемоније. Земља која пати више од двеста година и представља прави пример америчких игара око економских интереса. Чак се и природа уротила против становника Хаитија који нису склопили пакт са ђаволом.

Светска политика је питање моћи. Док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена.

Од окончања хладног рата односи Запада са Русијом личе на сретање две тектонске плоче, при чему је једна под све већим притиском друге. Конфликт у Грузији 2008. представљао је „тремор“ који је наговестио снажан отпор кретању „западне плоче“ ка истоку.

Илегалност доводи до тога да су ови грађани-номади објект уцена и експлоатације. Немају никаква права, али њихов посао и услуге су функционално неопходни, наравно за опстанак њих и њихових породица, али и за опстанак западних друштава.

Наш народ добро зна и то да Србија не може да исфорсира повлачење признања независног Космета од водећих земаља ЕУ и уопште Запада. Толиком грандоманијом заноси се мало ко међу Србима, чак и кад је убеђен да припада једном „великом народу“.